Delo

€0 Д Е Л 0 кундака, чпји су ударци бпли спремљени и плаћени... Јастребову је годпнама скупљао песме, приче и обичаје, по три пута их преписивао и пешке носио чак у ГЈризрен и Солун, бојећп се прп том више него ли да је носио бомбе. И од наполеонодора, што их је у невелику броју прпмао као награду, било му је милнје Јастребовљево причање о том како је Стрез био српски кнез у Повардарју и како је Самуило основао државу у Маћедонији да бп је спасао ропства бугарскога. — Ето, мило, — говорио је он по повратку сељанима: — господпн Јастребов јест еден Русин, еден човек пз чужда земља и пак велит оти сме Срби, а несме Бугари... Мане је знао помало за наставни план и програм, те је у својој школи предавао основне предмете, према добпвенпм уцбенпцима, а најрадије науку хришћанску. До душе према дечјпм седиштима он немаше ни стола ни столице, но један повећп кревет, налик на терзијску тезгу по маћедонским паланкама, на којој је он повезпвао црквене књига и радио свој учптељскп посао, држећп поред себе дугачак прут, као предмет што код деце одржава потребно осећање мира и поретка. А на то је он веома пазио. Особито да еу деца уљудна. — Кога ће те викна, да станеш и да речеш: опа, господине! — То му је било прво, чему их учио, а после је одмах прелазио на катихизис, чпје је најважнпје ствари сваког дана понављао: — Кој го направи светот? — пита он. — Господ, господине... — Од ошто га направи, чедо ? — Од нпшто, господине... — Арно! А кој га створит човекот? — Господ, господине... — Од ошто га направп? — Од кал, господине... — Арно... Од кал... Много арно... — Од кал, ами од ошто? — уилеће се друго дете. — Оти? — уозбиљујући се застаје учитељ као да нпје никад дотле чуо оваку дечју реченицу. — Оти тако нпшет во Свето Иисмо, господине. — I ака јет... — задовољно клпма Мане главом, особнто тога ради што је поред свакога дечјега одговора долазпло и господине.