Delo

62 д к л о да кога не узнемири. Положај тежак, али се ипак брзо прибра, јер се сети да је у српској мптрополији, да је дошао на честитање и да су ови овде људн његови, па да му се због тога треба мало ослободити, прићи, казати се да је и он чак пз Маврова дошао да види српскога владику. Он поче слободнпје разгледати. И међу учитељима и грађанима он спази и неку скромну лепу девојку у јевропском руву, као што је чешће впђао бугарске учптељице. Због тога му сијну мисао да је та девојка бугарска учптељпца, јер српске дотле не беше видео, па сад хоће да приђе на нашу страну, јер је и она као и он видела оно што тако брзо иде к нама, носећи нам лепше дане п бољу срећу. „Ето. чим је чула — мишљаше Мане — да је наш Фирмилијан дошао, неће внше да буде бугарска учитељпца, јер види да смо ми сад и јачи и бољи!..“ — Ћа те мола да ми кажеш што је то чупе ? — упита он најближега шапатом. — Учитељица! — одговори упитани. — Арно, братко ми, ама каква? — Српска, чико. — Српска?!.. Демек неје била бугарска, туку српска и српска јест? — Да. — Српска, туку срнска!.. Г1а, као да је видео рођенога сина носле десет годпна иечалбе по туђини, младићски поскочи, дотрча девојци, сав срећан II старачки насмејан, метну јој једну руку на леђа испод рамена и то тако нежно као да придржава неку светињу, адругом је поче очински, безазлено, гладпти по пуначким прсима: — Леле, мило, српската даскалнца! Леле, што Господ ми даде да вида на старост... Господ, нека је слава на Господ! — поче он узбуђено повикивати, не видећи како је шппарпца у шеширу поцрвенела као жар. — Да си ми жива, мило!... Сега и да умре Мане от Маврова — ништо нејет... Сега... сега... — и сузе му гронуше — и јас како Симеон Богопримец: ниње, владико, раба твојего Манета да го просташ п да си поминп во Маврово, дома да си седи, а другите ће бидат даскали... Ћа ода, ћа ода — вистина ви кажа!.. Брзо би прпмљен и код Фирмилијана. Прође онако како је само могао очекивати. Био је и загрљен и посађен до