Delo

АНА КАРЕЉИНА 97 колико речи, заустављала. „После, насамо ћемо о свему говорити. Тако много имам да ти кажем“, говорила је она. Сад су биле насамо и Ана не знађаше, о чему да говори. Онаје седела крај прозора, гледајући у Дарију и претресајући у памети сву ону неисцрпну масу срдачних разговора, и није ништа налазила. Чињаше јој се тога тренутка да је све већ било казано. — Ну, како је Кити? — рече она, тешко уздахнувши и с изгледом кривца гледајући у Дарију Александровну. — Право ми кажи, Доли, љути ли се она на мене? — Љути ли се? Не. — смешећи се рече Дарија Александровна. — Али мрзи, презире? — 0, не! Али ти знаш, то се не прашта. — Да, да, — окренувшп се и гледајући кроз отворен прозор, рече Ана. — Али ја нисам била крива. А и ко је крив? Шта значи то — крив? Зар је могло бити друкчије? Како ти мислиш? Је ли могло бити да ти не будеш жена Стивина? — Не знам, збиља. Али реци ти мени ово... — Да, да, али нисмо свршиле с Китинком. Је ли срећна? Он је, кажу, диван човек. — То је мало речено. Ја не знам човека бољег од њега. — Ах, како ми је мило! Врло мије мило! Мало је речено да је диван човек, — понови она. Доли се осмехну. — Али реци ти мени о себп. Ја имам с тобом надугачко да разговарам. Ја сам говорила са... — Доли не знађаше како да га назове. Не беше јој згодно да га зове ни грофом, ни Алексијем Кириличем. — С Алексијем, — рече Ана, знам да сте говорили. Али ја сам хтела да те отворено упитам, шта ти мислиш о мени, о моме животу? — Како да ти кажем тако одједном? Збиља, не знам. — Не, ипак ми реци... Ти видиш мој живот. Али не заборави то да нас ти видиш лети, кад нисмо сами... Али ми смо допутовали рано у пролеће, живели смо потпуно сами, живећемо сами и ништа боље од тога ја не желим. Али замисли да ја живим сама без њега, сама, а то ће бити... Ја видим по свему да ће се то често понављати, да ће он половину Дело, кн>. 55. 7