Delo

АНА КАРЕЊИН А 105 њеном знању и памћењу, али је ипак спочетка, сумњајући желео потврде; и она је налазила у књигама све оно, о чему је он питао, и показивала му. Уређење болнице такође ју је занимало. Она не само да је помагала него је много што шта сама уређивала и смишљала. Али главна њена брига беше ипак она сама — она сама, уколико је она драга Вронскоме, уколико му она може заменити све што је оставио. Вронски је ценио ту жељу, која постаде једина сврха њеног живота, — да му се не само допада већ да му и служи, али су га у исто време и мучиле оне љубавне мреже, којима се она стараше да га спута. Што је више пролазило времена, што је чешће виђао себе спутаног овим мрежама, то му се више хтело, не да изиђе из њих већ да опроба да ли оне сметају његовој слободи. Кад не би било ове све јаче и јаче жеље да буде слободан, да нема домаћих сцена сваки пут кад му треба да иде у град на скуп, на трке, Вронски би био потпуно задовољан својим животом. Улога, коју је он изабрао, улога богатог поседника, из каквнх се мора састојати језгра руске аристократије, не само да је одговарала његовом укусу него му је сада, после пола године таквог живота, чинила све веће и веће задовољство. А посао његов, обузимајући и увлачећи га све више и впше, ишао је одлично. Без обзира на огроман новац, утрошен на болницу, машине, швајцарске краве и много што шта друго, он је био уверен да не растура већ да увећава своје имање. Тамо где се ствар тицала прихода, продаје дрва и јапије, жита, вуне, издавања земље под закуп Вронски је био чврст као кремен и умео је да одржи цену. У пословпма великог газдинства, како у овом тако и у другим имањпма, он се придржавао најпростијих неризичних метода и биоје у највећој мери штедљив и водио рачуна о свима ситницама газдпнства. Без обзира на сву вештину и лукавство Немца, који га навођашенакуповине и излагаше сваки рачун тако да је спочетка потребно било много више, но, довивши се, могло се учинити то исто и јевтпније, и одмах имати користи, Вронски му се није подавао. Он је саслушавао управника, раснитивао и слагао се са њнм само онда кад је оно, што се поручивало или уређивало, било најновије, у Русији још непознато, и што је могло да изазове опште дивљење. Осим тога, он се решавао на велпке расходе само онда кад је имао излишних новаца, а чинећи те расходе, улазио је у све подробности и настојавао да за своје новце има оно што је