Delo

КЊИГА 55. СВЕСКА 1. Д Е Л 0 АПРИЛ, 1910. Г 0 Д И Н Е МЕХМЕД С0К0Л0ВИЋ i „Јурио сам бесно ка циљу незнаном, Дугачка је, страшна, прича мојих дана. Газио сам. Дан је гинуо за даном И цепао чалме старих великана, А на том мегдану крвљу покапаном, Ја, роб најскромнији најбешњег султана, Летописе иисах крвавим ханџаром, Славу своју причах кумбаром и каром! Дрхтале су чуке древнога Балкана, II стењала поља неверних Мађара, II звониле сабље крвавих мегдана, И вриштали коњи мртвих господара, II претиле речи светог алкурана, И цепала писма папских џоклисара, Јаукала песма, што вришти и куне: А ја мрвих ногом раздробљене круне. Да. Цареви мени робови су били, А њиних сам жена ја господар био; У собама њиним, у злату и свили, Око меких тела мишице сам вио, И, док роб до роба око мене мили, Ја сам очи, усне, мед и шербет пио, II, док звоне ланци и пук јечи цео, Гледах како пожар ждере усев врео. Али једном само назрех срећу праву. На бескрајној пусти Паноније равне, l*