Delo

И 3 Д А Ј И Ц А 15 Кад у порти остаде само војска са сељацима, изађе Латиф из свога склоништа љутит на мудура што растера весеље. II не сачекавши претрес, покупи своје војнике па се изгуби у шумарку, одакле је и дошао. Са мудуром се не хтеде ни састајати, остављајући га да ломи главу како сам зна. На оној узвишици, где су свирачи стојали, наместио се сада кочоперно мудур, а око њега војници почеше довлачити сељаке које им је он прстом показивао. — Камо га попот? Дајте го Гавра! Кумитлари бре, пезевенци једни? Тако ли се праји по царска земја? — урлао је он већ промукао, шамарајући и ритајући околне сељаке. Сега ште видите, што ми знајеме. Пфуј... бре... вагабунти !... Доведоше и ђакона Гавру. Он већ премро и изгубио се од страха. У бледом, чисто светитељском лицу, као да ни капи крви не беше, а дубоке бразде по челу страх му још дубље и црње ископа. Држећи у рукама бројанице приступи смерно, трудећп се да га не изда клецање колена. Мудур га одмах и не виде у свом бесу и тек кад га један војник трже за рукав, он спусти иоглед и суну као животиња. Једном руком шчепа калуђера за косу а другом за браду и свом снагом новуче. Ђакон јаукне и паде. Низ бледо лице и црну ризу потече црвена црв измешана са сузама, а мудур победопосно уздиже руке пуне косе и браде калуђерове вичући: „Пезевенк бре, кумпте ли ће раниш?“ Ово беше довољан знак и тупи ударци кундака и јаук грешних сељака испунише порту манастпрску. — На.. на... на! А! а! а! ђаурлар бре! Удри бре! — орило се преко глава збуњеног народа који не смеде ни ногу помаћи с места. II чак кад заптије увезаше четири сељака и ђакона Гавру и са спремним пушкама напустише манастир журећи ка Скопљу, ни тада нико не смеде дуго пореметити тишину, ужасавајући се од грозног призора. Ни јаук, ни плач, ни сузе ни шкрипа зуба не испрати оне грешнике, на које паде гнев мудуров. Тек кад се у шумици изгуби удаљен јаук њихов праћен псовком заптија који их ударцима гонише да што пре измакну из овог опасног места, — тек се тада поврати народу свест о минулој опасности, те слободно дахну душом... ...Мрак се поче спуштати. Црвенило по врховима околних планина, где се сунце скрило, изгуби се, а по мрком и глатком небу појавише се овде онде звезде. Скопску равницу лагано зави магла, скривајући блесак