Delo

24 Д Е Л 0 — Не дејте, браћа моја, не дејте слатка деца моја! — нарицаше мајка Шишкова обесивши се рукама о шипке на прозору. Куку, Коле! Куку, сине мили!... Крвави ножеви кретоше опет к њему, циљајући широке груди његове. Избуљеним и сузним очима, у којима је већ сијао мртвачки ледени поглед, мерио је Шишко све редом. Осећао је како живот и снага трну, осећао је где га нестаје где пропада пред очима деце своје. Више није знао шта да ради, да ли милост да моли или да пркосно гине. ... Испод села запрашташе пушке, жене и деца умакоше а Шишко, на чијем се лицу разли нада, суну као змија на војводу раширеним шакама да га смрви, удави и искида у паранпарчад. Нога му стаде на мекану дињу, те поклизну и клече у бару, од просутог вина. Не дајући му времена ни да руку спусти на земљу, војвода га шчепа за косу прислони хитро револвер на врело чело његово и скреса, једно за другим, три метка. Тело задрхта, заљуља се и паде преко крушака и јабука на патос да се цела кућа затресе. — Напоље сада. Брзо! — викну војвода скачући преко пламена на прагу. Четници узрујани и заморени борбом дохватише Ацину пушку са патоса н излетеше, саплићући се о мртво тело Шишкова оца који бејаше запречио узани пролаз. Један за другим свукоше се низ басамаке, где их дочекаше жене вриштећи и хватајући их за одело не би ли их задржале док војска • стигне. Отурајући их кундацима од себе, они зађоше иза куће и мало за тим изгубише се као сенке у воћњаку. Прштање сувога грања на нлоту и бесно лајање паса, измешано са бесном писком дечјом и кукњавом жееа, пспратп их у ноћ тужне ц убпјене. У души им беше као да пола живота свога оставише крај друга, који остаде мртав у истој соби са издајицом. .. д. м. с. 40~