Delo

472 Д Е Л 0 да резонујемо, онда би, мислимо, оправданије било претпоставитп да је Апа Дукена пошла за Радослава пре стога што је он био наследнпк престола а не само због његова византискога порекла. Кад би се узело да се тада у Византији пазило само на порекло, онда чпме би се могла нравдати удаја Јевдокије, кћери Алексија III Анђела, за Стевана Првовенчаног, кад се зна поуздано да он није у себи имао нимало византиске крви. Пре ће бити, а то је несумњпво, да су у овоме срођавању српских владалаца са владалачким породпцама у Византији, пресудну улогу пмалп политички разлози а не порекло. Истина по ономе потпису Радослављеву на лпстпни коју је дао Дубровчанима (Monumenta Serbica, стр. 20). на којој се он грчки потписује, може се закључптп да је он своје византиско порекло веома ценио, али је питање је ли он то порекло више ценио од своје влададалачке титуле или, у доба заручења, од свога праве на престо. Исто се тако могу наћи противразлозп и претпоставци о имену „Стеван“. Ни оно што Чајкановић каже о писму „н“, не може бити неки пресудан разлог, пошто нпје сасвим утврђено да је словенско „н“ у старој словенској епиграфици имало облик којп му он приписује. Дакле, као што се из овога што смо навели впди, дпскусија о овоме интересном споменику као да је скренула са правога пута. Кривпца је за то песумњпво Пападимитрију - ова. Крумбахер је у своме тумачењу пошао несумњпво правим путем: он је прво констатовао један несумњив факат — да се српски краљ Радослав звао Стеван, и шта впше потписпвао се „Стеван краљ Дука“, и да се његова жена звала Ана; дакле ту су оба главна имена која се на прстену налазе. 0 називу „Комнен" и „Дука“ п о имену „Стеван“ Крумбахер је изнео неке претпоставке, које доиста нису довољно утврђене. Пападпмитриу је обратио главну пажњу на ове претпоставке Крумбахерове,а о факту да се краљ Радослав звао „Стеван“ и да му је жена била „Ана“ он није изнео никакве претпоставке нп факта. За Пападимитриу-ом пошао је п Чајкановић. Чајкановићеви су разлози јаки као п Пападимптриу-ови; а неки су и јачи; али нам се ипак чини да питање није много примакнуто своме решењу, већ оно још стоји онако како га је Крумбахер решио. Ако се у то доба нађе у Византијп некп Стеван чија је жена била Ана Дукина и Комненородна, онда прстен неће битн српскога краља Радослава; а ако се такав Стефан не пронађе, онда Крумбахерово решење остаје. Све друге претпоставке, колико било логичне и оправдане, остају споредне. Спољна трговина и трговинска политика независне Србије. — Душан М. Пантић штампао је своју докторску дисертацију у књизи под натписом: „Спољна политика независне Србије". Првп период: 1878—1892. Докторска дисертација. (Београд 1910. У 8°, стр. 244. Цена 4 дин.). — Пантићу је намера да у овој својој докторској дисертацији проучи систем спољне трговинске политике независне Србије у првом периоду, од 1878 до 1892 годпне, п да покаже како се та политика одазвала у спољној трговпни тога времена. Тога ради онјесвој радподелио на два дела. У првоме излаже спољну трговинску политику, а у другоме излаже резултате те политике. У првоме делу, у доброј систематској подели, он је дошао до ових резултата: 1. Тадашња спољна политика Србијина је прејудвцпрана једним ограничењеум