Delo

Т II Ц И Ј А Н 49 и у коме чежње не познају више жар пролетњих дана живота. У његовој т. з. Венери из Галерије дељи Уфици у Фиренци слути се лик Елеоноре Гонцаге, херцогиње из Урбина, кћери Изабеле од Есте. Опружена на одру, застрвеноме белом простирком, она купа своје наго тело у свежем ваздуху, што струји кроз велики отворенп прозор у позађу. Утонула у снове и непокретна она чека, да јој служавке донесу хаљине, да се обуче. Мирна, широка маса меканога, нежнога меса, чију сјајност повећава бело рубље, на коме почива, издваја се у јако уочљивоме контрасту према зеленој драперији и ирема многобројним детаљима у позађу. У истој галерији налази се и В е н е р а, која се тихо буди из сна нежним шапутањем малога Амора. У њој се дају познати црте његове кћери Лавиније. Виде се заобљене, набубреле форме снажнога тела. Тицијан је умео представити живот, који струји испод површине коже, што голишавим деловима тела даје нарочиту драж. Тицијан није показивао много наклоности према представи нагога човечијега тела. Кад он слика нагога човека поред наге жене, онда је жена управо предмет његова нарочита интереса. На слицп Венера и Адонис Адонис је очевидно споредна фигура поред своје божанске драгане. У Првоме греху (у Праду у Мадриду) Ева је главна личност. Очигледно је, да је сликар хтео овде да ирослави наго женско тело, док је фигура Адамова уочљиво занемарена. Ипак се не може рећи, да се над свима овим сликама шири атмосфера сензуалности. Она чисто еротпчна боја, којом су обојене сличне слике Коређове, овде не искаче на површину. Изгледа, да је за Тицпјана наго женско тело значило само склад форама, линија и боја. Он ту пева химну лепоти, а не песму љубавне страсти. Обично се вели, да је између Коређа и Тицијана у истим темама, које су обоје третирали, она разлика, која се даје констатовати између Венере Медичи и Афродите са Мила. У Коређовој А н т и о п и све дише сензуалношћу: поза младе женске, акција пожуднога Сатира, сањалачки пејзаж. Код Тицијана (у Лувру у Паризу) све се збива са неком обредном свечаношћу. Слика се налазила у рукама шпанских краљева и била је веома цењена. Када краљу једаред беху јавили да je у пламену замак, у коме се слика налажаше, он прво упита за ову слику. Све се остало, како тада рече, може опет начпнити само не и ова слика. Иста разлика између Коређа и Тицнјана даје се запазити и у Данаји Дело, књ. 55, 4