Delo

0 КВАЛИФИКОВАНИМ ПОСЛАНИЦИМА Тежња нашег законодавства била је од увек, да у Народну Скупштину уђу најумнији и најбољи синови народни, који he не само познавати и најситније потребе масе народне и уживати њено пуно поверење, пего који he и својом солидном стручном спремом давати довољно гаранције, да су способни и дорасли за решавање свих оних многоструких и компликованих предмета, који долазе пред једно Закоподавно Тело. Отуда још у првом времену слободног политичког живота видимо у Народним Скупштинама заступљену сву умну аристокрацпју онога доба: војводе, кнезове, чланове Народне Канцеларије, свештенике и т. д., који су у Скупштину долазили по своме положају и познву владаочевом. Кад је доцније избор посланика зависио од воље народа, онда је се законодавац морао парочито постарати, да обезбеди улазак у Народну Скупштину и оним људима, који нису истина непосредно из народа и за које народ због тога није никад имао особитих симпатија, али који су за скупштинске послове били неопходпо потребни. Тако већ у Закону о Скупштини од 28 октобра 1858 г., првом закону те врсте, налазимо, норед посланика пародом изабраних, још као посланике но своме положају: председника Касационог Суда, два председника Апелацпоних Судова, седамнаест нредседника Окружних Судова и нредседника Суда Вароши Београда, седамнаест окружних начелника и управитеља вароши Београда, и на послетку седамнаест окружних протојереја и четирп настојатеља манастира (§ 1.). Са овим лицима Закон од 1858 г. закључивао је листу чиновника, који су уопште могли да уђу у Народну Скупштину. У своме § 31. он