Delo

78 Д Е Л 0 сова према коме се свакој листи досуђује сразмеран број посланичких места. Свака ће листа добити толико посланичких места, колико се пута колпчник садржи у гласовима које је она добила. У свакој лпсти колпчнпк ће се прпдавати најпре кандидату на челу листе, па затпм осталим кандидатима у реду у којем су назначени док се не исцрпе број њезпних гласова. Ако једна кандидатска листа не добије ни количнпк, њени се гласовп прпдају кандпдатској лпсти са највећим бројем гласова. Ако буде носланичких места за која ни једна листа није добила број гласова раван количнику, придаваће се по један посланик оним листама, које имају број количнику најближи, док се не добије одређени број посланика за дотично изборно тело. У случају да је тај број једнак на више лпста, решиће коцка, којој се листи има дати посланпчко место“. Ако би се ове одредбе схватиле у том смислу, да Устав зна само за један колпчник и да се за квалификоване посланнке не сме изналазити носебан количник, као што то предвиђа Изборни Закоп у чл. 86., онда би избор квалификованих посланика бпо доведен јако у питање. Овде би у том случају биле могућне две претпоставке. Прва је, да није неуставна и да за то није укинута (према чл. 201. став II. Устава) — пошто пе долази у сукоб пи с једним чланом Устава — одредба чл. 42. Изб. Закона, по којој се кандидати са општим условима стављају на кандидатску листу нод бр. I., а кандидати са нарочитим условима под II. У овом случају квалификовани посланицп, погато би били последњи на листи, једва да би где и били изабрани. Друга би нретпоставка била, да је чл. 42. Избор. Закона укинут тпме, што је изостављена одредба о одвојеном бпрању нз чл. 100. Устава од 1888. У овом случају бирачи би по својој вољи састављали кандидатске листе и на њима одређивали ноложај квалификованих посланика, како сами за умесно нађу. Но колико су обе ове претпоставке нетачне, види се по резултатима, који се добијају. У оба случаја је избор двојице квалификованпх посланика из сваког округа готово онемогућен. Све зависи од расноложења и добре воље бирача. То међутим не може никако бити уставно. Видели смо, да уставно наређење гласи у томе смислу, да из сваког округа апсолутно морају ући у Н. Скупштину два квалификована посланика. То је речено у чл. 79 и 99, и не може Уставотворац тај свој нропис негирати у чл. 92. Онда би он дошао у контрадикцију са са-