Delo

АНА КАРЕЊИНА 88 Уопште, апстрактно, Доли одобраваше поступак Анин, али јој беше непријатно видети онога човека, ради кога је био учињен тај поступак. Осим тога, Вронски јој се никад није допадао. Она га сматраше за човека врло охолог, али није ништа видела у њему, чиме би се могао поносити, осим богаства. Али и преко своје воље, он јој овде у својој кући још више импоноваше пего ли пре, и она не могаше да буде с њим слободна. Она се осећаше с њим, слично ономе, како се осећала са собарицом због своје блузе. Као што јој пред собарицом беше незгодно због закрпа, тако јој и с њим беше стално незгодно због саме себе. Доли се осећаше збуњена и тражаше предмет разговора. Ма да је и држала да му, при његовој охолости, морају бити непријатне похвале његовог дома и врта, она му ипак рече, не налазећи други предмет за разговор, да јој се веома допао његов дом. — Да, то је врло лепа грађевина, и у добром старинском стилу, — рече он. — Јако ми се допало двориште пред кућним улазом. Је ли то било тако? — 0, не! — рече он, и лице његово засија од задовољства. — Да сте само видели то двориште пролетос! II он поче, спочетка обазриво, а затим са све већим и већим усхићењем, обраћати јој пажњу на разне подробности украса куће и врта. Видело се да је Вронски, посветивши много труда иобољшању и украшењу свога летњиковца, осећао неопходност да се похвали тиме пред новим лицем и свесрдно се радоваше похвалама Дарије Александровне. — Ако хоћете да видите болницу и ако нисте уморни, то није далеко. Хајд'мо, — рече он, загледавши јој у лице да се увери да јој заиста није било досадно. — Хоћеш ли ти, Ана? — обрати се он њој. — Хоћемо. Јел’те? — обрати се она Свијажскоме. — Mais il ne faut pas laisser le pauvre Весловски et Тушкевич se morfondre la dans le bateau. Треба послати да им кажу. — Да, то је споменик који ће он оставити овде, — рече Ана, обраћајући се Дарији Александровпој с оним истим лукавим осмејком знања, с којим је она раније говорила о болници. — 0, капитална ствар! — рече Свијажски. Али да не би 6*