Delo

390 Д Е Л 0 томе да ли је Белимарковић учинио нросту штету. Влада није хтела да о том новом предлогу каже своје мишљене истога састанка, већ је обећала да ће о том новом предлогу говорити другог састанка. Идућег састанка министар правде Ђорђе Ценић изнео је владино гледиште о томе да ли се може у Скупштини потрзати на одговор министар за грађанске стварн. Министар правде је прво нрочитао решење Касационог Суда којим је по* нпштено обезбеђење одобрено нрвостепеним судом. За питање о грађанској одговорности надлежни су Народна Скупштина и Државни Суд. Касациони Суд је сматрао да би првостепени суд могао решавати грађанско питање само ако је оно последица каквог кривичног дела министровог, у колико у томе не постоје нарочити законски прописи (у ЈКугаву?). Тим решењем хоће министар правде да поткрепи своје трвђење да, „ако нема кривичне одговорности онда нема ни грађанске, јер је она само последица кривичне одговорности".1 Тек кад Државни Суд извиди кривицу и она се докаже, а из кривице произлази штета, онда би редовни судови могли да решавају грађанско питање. Ова изјава је, изгледа, убедила Скупштину, те је било решено да се о грађанској одговорности у Скупштипи не гласа. Скупштина је распуштена у посланичким протестима, не против владиног дрдржања него против рђавог закона, а Каљевић, који је питао министра правде да ли може бар Главна Контрола грађански да оптужи министра и одговор није добио, пребацивао је скупштинарима што нису отворили очи“ кад су Закон о Министарској Одговорности решавали. Свршетак Белимарковпћеве ствари изазвао је у јавности нротесте и захтеве да се министарска одговорност прошири. У оно време, према цени новца и величином буџета, штета за коју је Белимарковић био окривљен сматрала се неколико пута већом него што бп данас изгледала. Поред тога у почетку новог уставног жиЕота постојао је један напон рада и један свеж патриотизам још нескандализован. Уверење да Народна Скупштина не може државни новац бар да надокнади било је једно јако разочарење у уставним гарантијама. Поред тога што је Скупштина имала сметње у несавршеном законодавству да оптужи Белимарковића, било је и личних утицаја који су при решењу овогапитања играли важну улогу, без обзира нато да лије Белимарковић извршио оште1 ор. cit. стр. 272.