Delo

456 Д Е Л 0 Али је Кити не слушаше. Њено нестрпљење расло је исто тако као и нестрпљење детиње. Од нестрпљења ствар није могла дуго да се удеси. Дете је хватало оно што не треба и љутило се. Напослетку, после очајног задиханог узвика празног загрцавања, ствар се удеси, те се и мати и дете једновремено осетише умирени и обоје се стишаше. — II он се сиромах сав ознојио, — шапатом рече Кити, пипајући дете. — По чему ви судите да познаје? — додаде она, погледајући попреко у детиње очи, које како јој изгледаше лупешки гледаху испод намакнуте капице, у обрашчиће, који равномерно дуваху и у ручицу с црвеним дланом, којом он прављаше круголике покрете. — Не може бити! Кад би познавао, онда би мене прво познао, — рече Кити на тврђење Агафије Михајловне и осмехну се. Она се осмехну на то што је, ма да и говораше да не може да позна, срцем знала да он не само познаје Агафију Михајловну, него да све зна и разуме, и да зна и разуме још много што-шта, што нико не зна, и што је сама она, мати, сазнала и почела разумевати, једино бладодарећи њему. За Агафију Михајловну, за дадиљу, за деду, шта више за оца, Митица је био живо биће, које тражи само материјалну негу; али за матер је он већ давно био морално биће, са којим је већ била читава историја духовних односа. — Ево, даће Бог, пробудиће се, па ћете видети. Чим овако учиним, а он сав голупчић засија. Лепо засија као јасан дан, — говораше Агафија Михајловна. Ч- Е добро, добро, видећемо, — прошапута Кити. — Сад идпте, хоће да заспи. VII Агафија Михајловна изађе на прстима; дадиља спусти завесу, истера муве испод муселинског застора на креветићу и стршљена, који удараше о стакла на рамовима, па седе, машући увелом брезовом гранчицом изнад матере и детета. — Ала је врућина! Да хоће Бог кишице мало дати, проговори она.