Delo

9 „0 С В Е Т А“ ...„Несам могао помисјшти да ово може учинити... Цвета. Међер не треба ником веровати. Да је чиста работа, она би већ отворнла врата. Не би чекала да се цео Вучитрн дигне. Бог да јој суди и нека о врату носи и мене и све који погину!“... Ти ужасни тренуци, и ако не бише за дуго, могу се догодити само једанпут у животу са оволиким страхом и тегобом, како их је осећао Милосав у овом свом нрвом ноћном ноходу у тајанствене кутове харемске. Али се степенице занијаше, засовница залупа а врата шкрипнуше. — Улазн! — чу се Цветип глас. Он устаде и часком се нађе унутра. Кад се врата затворише, опет га обузе страх, јер беше изгубио веру у Цвету. — Баш ће ме живога ухватнти, — мишљаше, старајући се да одоли грдну помрчину, затрвену по целој изби. — А! Ту смо... Како велиш, дете моје, кад глава с рамена... фик! Страшно, ја! — Јок, вала, Цвето! — Сад ћемо да видимо... с-а-д! — Све једно, а сад, а после... једанпут се мре... Турска... — и умало не рече нешто доста погрдно. Цвета се у грохот насмеја. Звонки се смех одбијао о прплично високе сводове, те мало оживе ову несносну тамнину и тишину. — Добро, дошао, добро. Дај руку да те поведем, те да не сломиш врат у овој тмуши. — Могу и без тебе. Пођи! — рече осорљиво, па нагази за Цветом па степенице. У мраку јој напипа крста, где одмах наслони цев од пиштоља. — Барем си ти моја, ако је вера сломљена. — Не бој се, ђуле, тврђа је од камена, — рече мало зачуђепа, па се опет зали громким смехом. Већ изидоше на чардак. Врата се на одаји отворише и усхићена Нурија као булбул зацвркута: — Бујрум, бујрум, достм!1 А њему се свезао језик, као да је у очи Богојављења цреноћио на Дугој Пољани код Сенице. — Добро вече, ханума! — на једване јаде проговорп. 1 Изволи, изволи. пријатељу.