Delo

11 „0 С В Е Т А“ 4 Кава беше готова. На иослужавнику Цвета донесе воде, шећера, кадајифа, баклаве и разних колача. Послужише се. После друге каве Нурија мигну Цвети да изиде. — Милосаве, лале убаво, кажи хоћеш ли да будемо достови? — Хоћу, ханума. — Беса? — Беса. Само овако. Ти не мрзиш на нашу веру? — Јок, душо моја, песам аџамија. — Онда да се иокрстиш. Дела се нрекрсти! — Зашто, душо? Да штетим своју веру без невоље нпје право; и да се прекрстим опет ћу бити у нашој вери. — Јок, јок, прекрсти се. — Зашто, море, па да будем ни та ни ова? Бог је један и он је све вере оставао. За њега су све једнаке. — Послушај ме, па да те одведем нопу, да те лепо иокрстимо, на онда да бежимо у Србију и да ми будеш жена. А? — Јок, јагње, од тога не може ништа бити. Зашто да оставнмо пуну кућу, па да скитамо по туђој земљп? -Зашто од добра да бегамо? Овде да живимо. Паре, све што хоћеш. Да ми долазиш и да ме имаш у срцу. Ваши зборе да ће Србија овамо брзо да дође. Па ако дође, у дин се кунем да ћу остати овде. Онда ме можеш покрстити и узетп, а сад ue будп аџамија. — Баш? — Нема друге. — Па и то нека је срећно. — Амин. Мој дин и твој крст нека буду комшије и достови, као што ћемо и ми. Бива ли? II онда му обави руке око врата па га стаде огњено љубити, онако као што може само Туркиња која има старог и вечно пијаног господара. Осу га и масом надимака какве за ове случајеве нема ни један језик осим турскога. Мекани језик овај са многим полусамогласницима, кроз булина уста звекеће као удари џепног часовника. У страсном огњу она гаје поредила са лалом, зумбулом, ђулом; називала га јагњетом, својом „душом срца“ и пољупцем осипала му уста и очи. Милосав се чисто изгубио, те је само умео да јој обавије руке око паса. У том Цвета закуца. — Вакат је да се иде.