Delo

64 Д Е Л 0 правој сразмери према услугама учињених радова од страпе комисије. Овај правилник био је предмет дискусије на париској конференцији 1866 године, којом је приликом са незнатним пзменама и примљен, и сачињава, с доцнијим изменама и допунама (1870 и 1881) једини пловидбени акт на Дунаву, на који су дале пристанак све државе потписнице уговора. Сем правилника на париској конференцији продужен је мандат Е. Д. Комисији до 1871 године; предлог пак енглеског посланика: да се делокруг рада Е. Д. Комисије прошири од Исакче до Браиле — места до кога газе и велики морски бродови — није усвојен благодарећи отпору Велике Порте, и ако је иначе наишао на добар пријем од стране прецставника осталих држава. Држање Русије у дарданенском питању изазвало је 1871 године конференцију великих сила у Лондону. Дунавско питање овде је само узгред додирнуто: продужен је мандат Е. Д. Комисији до 24 априла 1883 — термин кад је требао бити исплаћен дуг који је она начинила ради речне корекције —; решено је да се прибрежне државе споразуму о просецању Ђердапа; и начелно је одобрено наплаћиване ђердапских такса. После овога стање пловидбе на Дунаву остало је непромењено све до Берлинског Конгреса 1878 године. Берлински Конгрес учинио је знатних измена у дотадашњим правним односима на Доњем Дупаву: Русија, која је 1856 године била потиснута са Дунава, понова је постала прибрежна држава од ушћа Прута до делте; Србија и Румунпја, дотле вазалне државе, ностају независне кнежевине; Бугарска, раније обична Турска провинција, претвара се у вазалну кнежевину. Ови иромењени односи изазвали су са своје стране одговарајуће нромене у међународном правном положају Дунава, које су нашле израза у чл. 52—57 уговора Берлинског Конгреса. Као база за преговоре послужио је један пројекат, конбинован из два друга, од којп је један предложио барон Хајмерле, а други граф Шувалов. Конгрес је у главном усвојпо предлог Хајмерлов. Према одредбама Берлинског уговора међународно-правни положај Дунава био је ово: