Delo

коДЕРНИЗАМ 95 у речима: „Мени не треба Рим. Ја ћу радити самостално. Кад је Хенри VIII, који није пмао нн двадесетн део моје силе, био у стању да измени религију своје земље, и ја ћу бити кадар да то учиним. А кад изменим религију у Француској, изменићу је по свој Европи, докле допире мој утицај. Рим ће се уверити тада какву је штету претрпео: он ће оплакивати свој губитак, али га неће више пакнадити44.1 Наполеон није само претио, него је за тај циљ чипио велике припреме,2и најзад сазвао црквени сабор у Паризу 10. јула 1811. год. од епискона целе империје. У раду на установи независне галиканске цркве цар је наишао на неодољиве тешкоће,3 зато се стане носити мишљу о разрушењу црквенога Јцентра у Риму. Остварење те замисли предузео је почетком 1805 г. одмах после свога крунисања, и још докле се папа Пије VII бавио у Паризу. Једнога дана посети папу један велики воши и државни чиновник, и у разговору предложи му да заспује себи нову резиденцију у Авињону, или Паризу. Папа одговори да се никад добровољно не може сагласити на тај план. На то велики чиновник упозори Пија VII да он врло лако може остати у Фраецуској насвагда. Папу није изеенадило то саопштење, и он рече царском доглавнику: „Пред полазак из Рима мп смо потписали акт абдикације, који he имати вредност чим нам се слобода одузме. И кад буду објављене намере о којима је овде реч, — Рим ће имати папу, а вама ће остати у рукама само бедни монах, што се зове Варнава Кијарамонти“.4 После овог догађаја Наполеон је почео дејствовати отвореније и неиријатељски. Цела 1806 г. протеклајеу оштрој преписци, или боље рећи препирци, о превласт између цара и папе. 1 ЛоиухннЂ. Ор. cit. 68, стр. 2 У том цнљу цар је гледао да задобије расположење учених францускпх богослова, и епископа: Михелпса, Ди-Вулоња, Десолеза, абата Емерија и др.; издејствовао је у папе кардиналску капу и приматство у француској црквн за свог стрица Феша, некадашњег свога иптенданта; успео је да створи од малодушнпх епископа свога царства јаку фалангу противу папе и његових прерогатива, итд. итд. 3 Тешкоће су биле разноврсне, али у ред најјачих треба ставити: боравак Пија VII у Фонтенеблу, н упорство кардинала Феша, у коме се најзад пробудило успавано сазнање епископске дужности. (Види о томе шире: Artaud di Montor. Ор. cit. Vol. III, 23 p, etc. 4 Artaud di Montor. II, 182, 183, pp.