Delo

МОДЕРНИЗА М 101 и анатемишу они. који држе. да догме предложене црквом могу, према прогресу науке, имати и друкчији смисао, него што га држи и разуме црква.1 — Још јачи пораз нанесен је модернистичкој науцп 18. јула 1870. г. усвајањем догмата о непогрешности нане ех cathedra.2 Догма о непогрешности спутала је свако богословско знање, -сваку слободу мисли и научнога рада, сваки могућни развитак богословске науке, тим, што је напу огласила извором и јединим универзалним учитељем сваког богословског знања. Присталице либералног католицизма збише се тадаујаку опозицију ирема ватиканском Сабору и образоваше, уз припомоћ јансенитске цркве у Утрехту, засебну цркву. Тако је ионикла ста ро катол ичка црква. Она ностаде нова база модернизму, у колико се то тиче богословске науке и црквенога уређења. И та база беше поуздана. Већ у самом ночетку старокатолици одбацише, на основу начела Вићентија из Лерина: Id teneamus 'quod ubique, quod semper, quod ab omnibus creditum est нове латинске догмате: o непогрешности', ненорочном зачећу, очистилишту, индулгенцијама, приматству итд. и тиме нађоше себи потпоре и у иравославној цркви од 1875. г. Од тога времена посто.ји и тежња за уједињењем тога облика модернизма са источном иравославном црквом. Али се на томе није застало. У средини западнога модернизма појави се нова тежња, која истраживаше сугласност римокатоличке вере и модерне, слободне мисли, и заједно с тим, — измене целокупног теолотнког и јерархијског система римске цркве. То је трећа фаза у развитку модернизма, која би се могла назватп п р а к т и ч к и м м о д е р н и з м о м. Прво место међу представницима овог модернистичког правца ирипада енглеском кардиналу Њ у м а н у. На темељу Хеклове филозофпје тврдио је Њуман, у сиису „Есеји о развићу хришћанске науке“ да догматичка страна Хришћапства нема сталности, него се развија у времену као и апсолутна идеја света; да религиозпа истипа подлежи ироцесу развијања, као и свака друга истина, и да, према томе, у цркви не може бити догмата као неизменљиве истиве. 1 Canones Concilii Vaticani, с. 4. De Fiđe et Ratlone (D e nz i n g e г. Fnchiridion, 394. p.). 2 Constitutiones Concilii Vaticani, Sessio IV, cap. 4. De Romani Pontificis infallibii magisterio (Denzinger. Enchiridion, 398—400 pp.).