Delo

414 Д К Л 0 тншини града Рима, тог јупског вечера, осећала је још дубље п јаче самоћу своје празне душе, свога опустелог срца. — Мари! — чу се печијп глас иза ње. Она се брзо окрепу. Човек, младић, којн ју је зовнуо, узе јој обе руке и пољубн пх, једну за другом, нежно, удварачкн, а када она, смешећп се, оборн главу, спусти јој он нољубац на очп, додирнувши нх врло лако уснама. — Доста је касно... промрмља оп, нравдајућн се. — Девет п три четврти — одговори кратко Марија. Он погледа у с.вој часовник и додаде: — Може бити... може бити... да твој часовник нде напред! — Може бити — одговори она, да би нрекинула разговор. Она седе опет међу своја перјапа узглавља, а младић дохвати .једну ниску столичицу, на коју се може бити иавикао, седе крај ње, узе јој једну руку и, не стежући је, стаде се играти њеним прстима и прстењем, којим они беху начичкани. — ...m' aimes? — упита Марија мазећи се, али гласом без тона, без боје. — t’ aime — одговори он детињасто. Затим су ућутали, као да бејаху испунили неку малу, претходну дужност у свом разговору. Она га погледа. Виде, да је у црној одећи и с белом машном и да у рупици од каиута има бели шебој, који му је то јутро дала. Нежној лепоти Марка Фиоре дивно је доликавала та друштвена одећа. Нежност, која је била више спољашња, давала му је неку природну господ* ственост: претсрано бело лице црне косе и бркова, свежих и снажних усана, крупних, умиљатих, веома умиљатих очију, имало је, може бити, кад и кад понешто женског, али женски не беше онај пламен страсти, што га је у валовима запљускивао, женске не беху све оне црте, на којима се огледала одлучност па и тврдоглавост. Два пут или три иут, да би прекинуо ћутање, пољуби он њене нежне, танке прсте, што беху међу његовима, обасу их више дахом, више уздасима него пољупцима. — Ти идеш у друштво, Марко? — упита она оним својим одлучним гласом, који је захтевао да јој се одговори тачно и без околишења. — Да... на неколико тренутака... по дужности... — прошапута Марко умиљавајући се. — Куда? — У енглеско посланство, Мари.