Delo

ПОСЛЕ ОПРОШТАЈА 415 — Је ли тамо примање вечерас? — Да, иоследње у овој години — рече, као да јој је хтео објаснити, да мора ићи. Онет су ћутали. Наједанпут, дона Марија, држећи руке, начичкане прстењем у крилу, међу угаспто-сребрнастим свнленим наборима, проговори неодређеним гласом, као кроза сан: — Једно време... била сам у добром пријатељству с леди Клервиљ. — А иосле? — упита расејано Марко Фиоре. Одмах се покајао. Дуге, ноносне и страсне дона Маријине очи наводнише се сузама. — .. .после... нисам била више... — рече она, још ненрестано као кроза сан. — Ти си се ваљда ње клонила... — рећи ће ou, трудећи се да поправи грешку. — Ја, дабогме, — рече она, наједанпут, прибравши се, јасним гласом. — Нисам била рада да то учини она. Бнглескиње су верне, то знам. Али она је иосланиковица... види много света... рђава света... Он махну сетно главом, као да је хтео рећн: Шта да се ради? Кобне ствари. — А ти, Марко, зашто ти идеш тамо? — упита Марија врло оштро. — Моја мајка иде... па... — Али је прати твоја будућа свастика? — Да, прати је Беатриче; али њих две нема ко да прати. — Зар ти је брат Ђулио на путу? — Да, у Спелу је. Неколико тренутака ћутали су обоје. — Уверена сам — поче Марија — да ћеш се у енглеском посланству састати с неким... — С ким, Мари? — С Виторијом Казалта, твојом некадашњом вереницом, сестром Беатричином — завршн она више подругљивим него гневнпм гласом. — Не, Мари, — рече он, наједаппут се уозбиљивши. — Шта значи то не, Марко? — И она се стаде смејати још заједљивије. — Шта ти одричеш? — Да Виторија Казалта неће доћи у енглеско посланство, Мари.