Delo

Д К Л 0 70 I *-i дијало што доктор једнако гледа колена н говорп све о једном истом. — Колпко ја разумем ваша питања, докторе, — рече он вн хоћете да знате да ли је моја болест наследпа илп не. Она није наследна. Даље је доктор пптао да није Васиљев нмао у младостп каквнх тајннх порока, одушевљења, чудннх особина, необнчпнх склоности. На половпну питања, која обпчпо задају добрн доктори, може се неодговорнти без пкакве опасности по здравље; али Михаила Сергјевнћа, медицпнарево и сликарево лице било је такво као да бн, ако Васиљев не би одговорио ма на једно пнтање, све пропало. Добивши одговоре доктор их због печега заинсива и на хартију. Дозпавшп да је Васиљев свршио већ нрироднп фалкутет н дајесад у правном, доктор се зампсли... — Прошле године је написао одлично дело... — рече медицинар. — Опростпте, не прекидајте ме, ви ми сметате да се групишем, — рече доктор и осмехну се опет само једним образом. Да, зацело и то има улогу у анамнезн. Уснљен умни рад, сувншан умор... Да, да... А пијете ли ракију? Обрати се он Васиљеву. — Врло ретко. Прошло је још двадесетак минута. Медицинар поче полугласно да исказује своје мишљење о најближим узроцима наступа н исирича како су пре два даиа он, сликар и Васиљев ишли у „С-в сокак“. Равнодушан, умерен, хладан тон, каквим су говорили његови пријатељи и доктор о женскињу и о несрећном сокаку, учинише му се врло чудним... — Докторе, кажите ми само једно — уздржавајући се да не буде груб, рече он: — Да ли је проституција зло или није? — Драги мој, ко то спори? — рече доктор с таквим изразом као да је већ давно решио за себе та питања. — Ко то спори? — Ви сте доктор за душевне болести? — упита грубо Васиљев. — Да, психијатор. — Може бити да ви сви имате право! — рече Васиљев, дижући се и почињући да хода из угла у угао. — Може бити! Али се мени све то чини чудновато! Био сам у два факултета