Delo

374 Д Е Л О сумњати у iiCTiiHiiTOCT тако радосне вестн. Адела је иребацнла своју витнцу, која јој беше пала на груди. „Гле, гле“, помислила је: „г. пнструктор зна и говорити иа још како оштро“, и већ се радовала да he бити некаква судара. „Ви сте дакле русофил, господине?“ одврату му Рудињи сурово — по обичају горњих „Мађара“, кад их човек стера у тикву. „Није о томе овде реч“, — одсече му Дрењовски одлучно. „Ја сам био тако смео да иосумњам, да he се једна армада тако лако дати ухватнти и пребацитп преко Дунава — најмање иак руска армада“.. „Но, но, господо!“ —умеша се Калњпцки: „ми не можемо променити стање ствари, стога нема смисла жестини; за неколико дана дознаће се ко је имао право“. Видело се, да је хтео спречити лако xMoryh сукоб, и ако му није било право, што се Дрењовски ставио на тако становиште. Њега је високо ценио а у Рудињија је био толико исто заљубљен колико и у Турке. У погледу Аделину видео је Дрењовски неки подстрек и храбрење, те је и нехотице помислио: „Гле изненадног савезника, и ocehao се као генерал, који има за собом силну резерву. „Чок јаша, Мехмед Алија!“ — викну Ђуро Калњицки и куцну се с Рудињијем који је на чудан начин одступио од спора. Бавио се озбиљнијим мислима. Заљубљен у госпођицу и њене новце, врло би радо заменио бојно поље тихом долином љубави. Богату жену требале су Руднпце, које су било оптерећене знањем меничног ирава. Супце се већ клонило к западу и свежи поветарац пиркао је из дивне баште, која се ослањала на обалу Ваге. Стражњи део њен обрастао је столетним липама, испод којих су вијугале песковите стазице. Госпођа Калњицковпца је предлагала да мало прошетају, што сви с радошћу примише; цело друштво се подиже — самс је Ђуро Калњицки остао седећи и пијуцкајући вина. Дрењовски је отишао са дечацима у кућу. IIII Рудињи је узео Аделу под руку и хотимично корачао брзо да би испредњачио од осталог друштва. Калњицковнца је задовољно посматрала млади пар и из свег срца желела да га споји