Delo

ЗАРОБЉЕНИ ЦАРЕВИЋ 375 брачном везом. Њен м,уж је био потпуно уверен да he то и бпти, те се и он радовао. Старо име Рудњицких му је импоновало, али му није ништа сметало што се сада претворило у Рудињи. Коломан је опазио да их нико не прати. Застадоше под гранатом липом, на самој обали Ваге. Последњи зраци сунца осветљавали су развалине старога града, који је лежао на другој обали реке. Младић се решио и у кратко, али са осећајем, изјавио Адели своју ватрену љубав. Адела се изненадила, поцрвенела а дах јој застао у прсима. Она је слутила шта значе те честе посете елегантног младића и нежне нримедбе добре матере, али на изјаву љубави није била спремна. Отргла се од свога пратиоца, и на два корака даље застала. „Ево моје руке“, говорио је Рудињи потресеним гласом пружајући јој десницу: „удрите, Адела, удрите смело да будемо на чисто". Срце девојчино куцало је немпрно са неким болно слатким осећајем. Према њему није осећала никакве симнатије, шта више држала га је за обичног човека без вредности, у себи се смејала његовим слабостима, па ипак је осећала неку језиву пријатност. Нема женске која би остала равнодушна нрема првој изјави љубави, па ма љубавник био и ружан човек. Осим тога је видела да је Рудињп био добро уписан код родитеља, Одмах у првом тренутку се била решила на „не“ — али како? „У недељу“ рече одсечно, окрену се и оде брзим кораком. Рудињи је полагано ишао за њом. Није дочекао ни вечеру и обузет чудним осећајем, али не без наде, сео је на своја кола и одјурио. После вечере се друштво разишло. Адела је отишла у своју собу, распаљено чело је наслонила на окно од прозора, а вреле сузе потекоше јој нпз образе. У прсима је гушило — јер сада први пут поче размишљати: шта је то живот? Ко да је једним скоком скочила из детињства у зреле године. Такви прелази обично су пропраћани сузама. Напослетку се почела смејати, убрисала је сузе, и опет се смејала слатко, слатко. У њеној машти појави се лице полу-Турчина у смешном облику. „Али шта ће бити у недељу?“ помислила је и смеха јој нестаде са лица. „Имамо још читавих седам дана, проћи ће и то“. Доле са веранде се чуло стричево „чок јаша!“ — он је од одушевљења скрунио три литрице. Напослетку је устао, и несигурним кораком се одтетура до постеље.