Delo

ЗАРОБЉЕНИ ЦАРЕВИЋ 381 Несрећни туркофил ухвати кћер за руку, Адела скочи, загрли га и поче га обасипати врелим пољупцима. „Ти ниси нри себи, девојко — пусти ме — шта то радиш?“ Пољупци љубљене кћери ублажили су мало доброга племића. „Дозволи ми, оче — идем да се оправдам", и упути се к прозору, који је гледао на веранду. Њено јасно, господско лпце сијало је из мрачне задње одаје. Бујне витице слободно се спустиле преко рамена. „Г. Рудињи, јесте ли чули ону красну песму „Клеветницима Русије?“ — довикнула је, угушујући у себи смех и почела декламовати: „Их мало нас? Или от Перми до Тавриди, От фснских хладних скал до пламеној Колхиди От потрјасеннаго Кремља До стјен недвижнаго Китаја, Стаљној шчетиноју сверкаја, Не встанет рускаја земља ?“ У том је нестаде са прозора. Свима је било доста. Рудињи је наредпо да се упрегне, а стари кортеш га је испратио. VI Сутра дан знала је већ читава жупанија, да је Калњицкова кћи отворена панслависткиња. Рудињи је постао главним бележником у шупанији и променио прстење са Пирошком Змрзлењи, девојком у годинама, али се лепим миразом. Дрењовски није чекао да му откажу, него је то учинио сам. Шимон Калњицки се на растанку измирио с њиме. „Свему је крив заробљени царевић“, — додао је Јанко и срдачно стиснуо руку старом господину. На дан пред одлазак дотрчала је Адела за њим у башту. „Хоћу да се опростим од вас пријатељски, на само“, рече ухвативши га за обе руке. „Хвала вам на помоћи у невољи код нас је све у своме реду, само стриц не ме може да ми заборави химну. Ви сте ми зачинили много красних часова верујте ми, ваше поуке су оставиле у мени дубока утиска. Може бити, да ћемо се у животу још кадгод срести — али вам из дна душе своје желим, до тог доба да још много срдаца запалите пламеном својих мисли“. Дело, књ. 59. 25