Delo

СЛЕПИ МИШ — Из циКслуеа „Бедни «људиа Када су једнога јутра поседали иитомцп Завода за Сирочад за своје дуге и беле столове, очекујући доручак, п видели на месту, на коме је већ толико година седео њихов стари и гојазни учитељ Нићифор Николић, једнога дугајлију, који пх је својим малим и жмиравим очицама, заклоњеним црним наочарима, посматрао унезверено и помљиво, били су једно време нзненађени и збуњенн присуством новајлијиним, али су убрзо ожпвели и отпочели да се дошантавају и смеју томе дугачком човеку. II доиста, ништа није било смешније од њега, Михаила Петковића, новога учитеља Завода за Сирочад! Уз дугачке и приткасте ноге, које су му се у коленима ненрестано тресле, припијале су се црне, пзмашћене панталоне, које су с муком допирале до федера од старих и широких ципела; на уским и искривљеним леђима, као гудало, внсио му је пругасти, летњи капут, чији су рукави били тако жалосно кратки, да су се испод њих виделе целе прљаве манжетне Михаила Петковића. Очевидно је било, да су му те манжетне задавале огромне сметње, јер је непрестано покушавао, тресући се целим телом, да их увуче у рукаве. На дугачком и шиљастом носу стојао је накриво насађен цвикер, које се лагано тресао и клизао полако низ нос!.. Један мали и разумни питомац, којијеседео баш до Михаила Петковића, гледао га је дуго и дуго с осмејком на лицу. Најзад, замисливши се мало, окреге се своме другу и прошапута: „Слепи миш!... живота ми — прави слепи миш!...“ и зацерека се ситним и пакосним смехом...