Delo

СЛЕПИ МНШ 65 И тај надимак Михаила Петковића обиђе за часак све столове и са свпју страна зачу се пригушени кикот и шапат: „Слепи миш... слепи миш...“ Он, Михаило Петковић, чуо је врло добро дечји кикот и шапат; осећао је да се њега тиче ; црвенео је тресући се целим телом од стида и спремао се, покрећући се нервозно на столици, да протествује. Но, када управитељ напђе, он саже главу у свој тањир и примири се. Једини Настас Илић, гимназијалац, није му се смејао. Са тугом га је посматрао, како црвени од стида и како дршће целим телом. И баш то, што је видео, да се и сам одрастао човек стиди, изазва у њему сажаљење. И кад је отишао у школу н за време часова, мислио је на Михаила Петковића и питао се: „Зашто је дошао овде?... Зашто је дошао овде?...“ Најзад, кад га је после неколико дана видео по вечери у дворишту, како стоји сам и збуњено се окреће час једној час другој гомили деце, реши се да му приђе. — Свакако се осећате незгодно у нашем друштву, — рече му полако. — Не... ни најмање — прошапута Михаило Петковић. Њему — Михаилу Петковићу — дотле нико у животу није упутио тако благе речи, те се стога обрадова а преко сухог лица запгра му за часак осмејак. — Хоћете ли да видите башту? — настави Настас Илић после кратког ћутања. — Тамо је пријатно, много пријатније него овде... — Врло радо! — одговори Михаило Петковић и крете се журним корацима ка улазу од баште осећајући да ће му тамо, међ дрвећем, бити много пријатније но међу децом. У башти је било све мирно и тихо... Летње, лепо вече, спустило се одавно... Са бледо-плавога небеснога свода трепереле су безбројне звезде, између којих се провлачио, весело поцупкујући, велики и пун месец... По дрвећу, које је тајанствено шумело, разливала се та бледа светлост са неба и губила се постепено, изумирући у густом лишћу од дрвећа, које је нолагано покретао лак поветарац... — Овде је тако лепо! — рече први Настас Илић, осећајући се и сам задовољан што је утекао ма и за часак од дечјег жагора, и загледа се у Михаила Петковића. Дело, књ. 59. 5