Delo

68 Д Е Ј1 0 Илићу, иа затим зароип браду у шнрокн н прљавп оковратник, који му је доиирао све до великпх н провпдннх ушију, ирнђе ирозору. Звезде му запграше пекако чудновато. Чиннло му се да су се ухватпле у пеко лудо коло. ДрвеИе, које је било доле одмах пспод прозора, шуштало је тихо, чудновато тихо... — Бр... бр... бр... како је све ово лено удешено а тако страшно! — ирошанута учптељ једва чујним гласом и сав се стресе. Настас Илнћ, којн га је дотле посматрао мирпо, трже се и погледа за часак у учитељево лице, које се искрнви и дође још блеђе него што је било иначе. Мој је жпвот чудноват! — настави Михаило Петковић после кратке паузе. — Но, зар мн свн не желимо једно исто п не завршујемо тај живот разочарани?!... Кад рече „завршујемо тај жпвот разочарани“ затресе се целим телом и загледа се у Настаса Илића својим малим очицама. у којима се огледао тежак бол. — Можда ћете се чудити што вам све ово причам! Можда ћу вам бити смешан, смешнији него вашим друговима, који ме зову слепим мишем...— настави осмехнувши се горко и окренувши поново главу ка прозору. — Али не треба да се чудите. Човек је слаб, често пута слабији него што би и сам помислио... II та слабост и мноме је сада овладала... Па ипак, нећу да вам се жалим, јер сам поред свега тога задовољан — задовољан што и сви други морају завршити живот као и ја... II Михаило Петковић заврши ту реченицу па се зацерека тихо, радујући се томе што и сви други морају завршити живот као и он, и од тога кикота одлепише му се за часак танки брчићи од. доње усне и испод њих указаше се два низа ситних црних и. исквареннх зубића, који су страшно изгледали. Настас Илић се осети наједаред чудновато. У почетку је жалио Михаила Петковића, после га је занимао, а сада га се плашио. II од тога страха поче да му дрхти цело тело. — Био сам срећан када сам се једнога дана нашао, иосле дугих мука, као учитељ у Н-у, — настави Михаило Петковић и не обраћајући пажњу на Настаса Илића. Школа је била на једном брегу, по коме су се пеле високо у неби јеле, чије је грање ветар непрестано потресао. Имао сам и колегиницу. Млада са црнпм, дугим лицем. кадифеним очима... Дотле у животу нисам имао пријатеља и она ми поста пријатељ! — рече на-