Delo

СЛЕПИ МИШ 67 — Да доћи ћу... Чим се умијем... — одговори Настас Илић и крете се полако ка умиваоници. За време умивања у ушима му је непрестано звонио болешљив и једва чујни учитељев глас. Осећао је како је тај сухи и погрбљен човек много патио у животу и то га је болело, али га је тај бол уједно подсећао и на свој живот. Најзад, кадје бпо готов, крете се полако учитељевој себи. То је била велика, бело окречена соба, као и све друге ваводске собе. На средини је стојао сто покривен белим чаршавом, а у самом углу до прозора, био је велики и широк кревет, преко кога је било пребачено једно бело и чисто ћебе. Кад је ушао у учитељеву себу, видео је Михаила Петковића где стоји поред прозора и посматра испод себе варош, која се купала у мору од светлости. Тамо доле, одмах иза снисжих кућа, оцртавале су се две тамне пруге Саве и Дунава, изнад којих се купало плавичасто небо посуто звездама. По Сави би се час по видео понеки ■фењер рибара, који су ловили и певали својим монотоним и грубим гласовима њему неразумљиву песму. Михаило Петковић и не осети кад у собу уђе Настас Илић, и тек, кад му овај приђе сасвим близу, трже се и загледавши се у њега рече после кратког ћутања: — А... дошли сте... Затим се окрете поново прозору, па пс-ћутавши мало настави: — Како је лепо тамо доле!.. Настас Илић погледа за његовим покретом и погледавши ■осветљену варош, мрачну пругу Саве и Дунава, са које је долазила песма рибара, уздрхта од неког неразумљивог осећаја. Михаило Петковић постоја још мало поред прозора, уздахну и одмакнувши се до стола, извади из џепа од прсника дрхтавом руком једну цигарету, запали је и седе на столицу. Заборавио је сасвим, да је ту, поред њега, Настас Илић. Сетио се свога живота. Био је бедан и јадан живот, који је проживео Михаило Петковић, а то сећање на тај бедни и гадни живот и натера га да се коме повери и исприча коме све што је пропатио. Најзад, после подужег ћутања, устаде са столице и ириђе Настасу Илићу, који се осећао нелагодно у тој великој а бело окреченој соби. — Одавно се нисам осећао овако чудновато као данас! рећешаиућући Михаило Петковић више самоме себи него Настасу 5*