Delo

Д Е Л 0 96 та смрт несиособиих још иикако не може да створп шже особпне у старпх, преосталпх индивидуа. Кад се још томе дода, да варирање и стабилност аа варирање управо значи фактор у ироменп врста н развоју органског света, а варијације Дарвпн претпоставља као дате, односно оперише као датпма, онда увпђамо како се првобнтни Дарвиинзам све више губио, узимао нове облнке (Weisman), допуњавао се неоламаркизмом, механистпчкн и психобиолошки, затим ортогенезом од Eimer-a; али све то допрннело је да се прилагођепост организама и нрнлагођивање претпоставља као нрвобптно својство, а то води до схватања сходносн (сврховитости), што значи већ неовиталистнчко схватање. Нарочпто је па развптак садашњег неовитализма била од утицаја ндеалистнчна теорпја сазнања. Од 1880—1890 влада пли бар уогтште је иринозната идеалистичка теорија сазнања. Она за собом повлачн дедуктпвност и рациопализам, што се види у неовиталпзму. Врло су карактеристнчне речн садашњег најистакнутијег неовнталисте, Ханса Дриша: „У психичној сфери постојн за идеалистичног философа само моје „Ја“. „Ја“ имам осећаје, чуства, судове и жеље; а природа као објекат мога опажања, суђења и жељења има само агенсе или факторе".1 Шнајдер каже ово, како се чини чудновато за једног хистолога и емпиричног научника: „Философија стоји пад искуством и не може из њега ништа паучити, што не би из себе саме, из идеје светске целине, могла извести самостално“.1 2 И даље: „Фплософија није ниуколико слушкиња емпиријских наука, него влада сама собом и искуство има да се иодвргава њој, као што је то Хегел већ уочио“. Становиште идеалистичне теорије избило је одмах код првлг енергичнијег неовиталисте, Бунгеа (1890): „Најдубљи и непосредни утисак, који добивамо у нашем унутрашње.м бићу, показује нам нешто сасма друго, иоказује нам квалитете различне врсте, показује пам ствари, које нису у простору, показује нам иојаве, које немају пичег заједничког са механизмом“.3 Што детаљније, боље и дубље проучавамо, животне појаве тиме све 1 Hans Driesch, Philosophie des Organischen. Leipzig 1910 II B. Стр. 138. 2 K. L. Schneider, Ursprung und \Vesenes Menschen. Стр. 199. 3 G. v. Bunge, Lehrbuch der Physiologie des Menscheu. II. B. Leiphig, 1901. Стр. 2. пзречене већ 1887.