Delo

ПРЕЗРЕНЕ ДУШЕ 9 Гледао је у поцепане опанке. Вунене, беле чарапе посувратиле се и виделе му се голе мршаве цеванице. Он је питао искрено. — Ама је ли, госнодине, зар је то нешто убити из нужде. Ти си читао књиге, убијају се сви и то буд зашто, а ја сам бранио свој трбух, свој живот, живот своје мајке... Ја сам занемео и гледао у земљу. Никад се нисам нелагодније ocehao. И он се усправи. С дигнутом руком у вис повика: — Ипак ћу пободем црвен барјак на фабрику. Одушевљење је прилепљиво као смех. У утуљеним очима појави се притајени сјај, глава се подиже, груди испрсише, жиле набрекоше. И када младић запева крештаво, туио, али гласно да се све ори, они га сви почеше пратити. „Напред хајдемо мп, Јер правда зове нас На рад, на рад, Који he нам донети срећу, спас...“ И ја ти као читах у мислима фиктивну слику демонстрација, свих могућних револуција. Босонога деца, мајке с невином децом на прсима, људи озарених лица новим идејама, свејето срећно, блажено у уздању на бољи живот. Заставе натопљене крвљу вију се п позивају заспале, идеја једнакости као да влада Еасионом, као да је у свакој тварци као да... И песма се наставља. Испрекиданих, изломљених тонова, одбијана од брега до брега, она се враћала и зујала ми у ушима новом, непозпатом аријом: „Наиред хајдемо ми...“ И одбпјени тонови мешаху се са гласином: — Немојте, молим вас, Илићу... IIII Још као деран остао сам без оца и без мајке, и као такво сироче узе ме баба к себи. Живели смо уврх мале, тамо у крај друма, код Сењака. Кућа нам је била ониска, покривена ћерамидом, мало нахерена. Леп опао, па се зидови жуте, коров готово надвисио прозоре. Пред њом је била клупа бог те пита колико пута оправљапа, сва пструлела. А на оној клупи, у сумрачак, кад се посао остави, најближе су сусетке расправљале сва знатнија питања: како је Перса тукла опу суклату Јоцу, мужа јој; како Тинка није вратила узајмљену шољу каве, кад јој дошао