Delo

370 Д Е Л 0 швнћкање прутом по ваздуху? Ту се покааало колнко је кобно утицало дуго службовање генерала Игњатијева у Цариграду. Ослобођење хрншћана у Турској, па коме се пољу тако усиешно кретао, сматрао је он као пешто своје соиствено. Валовима догађаја узнет на необичну внсину, он је подлегао оптичној обманн н продужно је вероватн у своју звезду н у своју снагу, док је, у истппи, губно земљнште иод ногама. Једннм потезом пера ou је уннштио плодове своје дугогодишње и cjajue дииломатске каријере, а онда — било је оно што су управо његови иротивницп н хтелп — сишао са арене спољашње политике за навек. Цар Александар II објавио је рат Турској под притиском јавнога мншљења, противу свог сопственог уверења. Снремајућп се да пападне Турску, он се највише бојао да тај акт својом жестнном не одјекне у Еврони и не повуче за собом други рат — европски. Отуда у самој концепцији рата кобна подвојеност, која је и паралисала завршно дејство. У том времену, међу војним заповедницима било је понуларних људи са звучним именима: фелдмаршал А. И. Барјатински, генерал Д. А. Миљутпн, најзад царевић — наследннк/велики кнез Александар Александровић, који би, без сумње, узео себи за начелннка штаба кога било од виђених пица1. Али је Господар дао реч Енглеској да неће Цариград узети, и у толико више бојао се појаве једног народнога вођа — да догађаје сувише не сплете и не отера врло далеко. Зато је за главне команданте поставио своја два брата, велике кнежеве Николу и Михаила, с уверењем да ће они у одлучном часу, над тежњом за славу ставити безусловну послушност ирема владаоцу. Може бити због тога је и састав штаба активне армије постао туђински: на врховима су стојала два Пољака, генерали Непокојиоцки н Левицки. Међутим од једном догађаји добише такав обрт, да наступање армије све ближе ка престоници отоманске царевине постаде чисто војна стратегиска потреба. Пред царем Александром II стаде тешка дилема: или да пре времена обустави наступање, или да погази реч задану Енглеској. Стога је цар могао мислити, да кретање војске у напред може наступити и мимо његове воље, као нриродан развој војнога дејства, и у том смислу је свом брату глав1 У Порадиму генерал Н. П. Игњатијев саветовао је цару да команду над армпјом узме сам, Д. А. Миљутина да постави за начелника штаба, а генерала Н. Н. Обручева за ген. квартирмајстора.