Delo

II3A КУЛИСА ДИПЛОМАЦИЈЕ 65 грам оног „комитетског“ друштвеног рата са Турском, који се у осталом и поред њега, водио у велико. Да је он озбиљно веровао у могућност српскога успеха, доказује ово место ш истога писма: „ Одавде се испраћа сва во.јска. Од кедива су захтевали да испрати обавезни contigent. Он је, преплашен енглескотурском флотом, послао два деморалисина пука, који су се тек вратили из Абисиније, где су се бунили против њега. Мислим да ће се на том и свршити његова помоћ. Кедифови пукови ће остати у Цариграду. Када би Новопазарски Кориус био уништен, а Нишки и Софијски једап за другим разбијени, Србија би била на коњу“. Руска влада међутим није делила оптимизам Н. П. Игњатијева и није ништа полагала на победу српскога оружја. Предвиђајући међународне заплете, она је, у духу преговора од 1875 г. о што већем зближењу са Аустро-Угарском, учинила. нови корак. 26 јуна 1876 год., у Рајхштату састали су се цареви: руски Александар II и аустријски франц Јоспф. Ту су решили да се не мешају у сукоб Турске са Србијом и Црном Гором; да Турској не допусте, ако би поумила да ма који део просторије поменутих држава одузме или освоји. Затим је Аустрија изјавила, да неће допустити да се преко Дунава образује икаква велика држава словенска; иначе, ако се status quo на Балкану поремети, она ће тражити себи компензације. У одговору на то, Русија је изјавила да полаже право на део Бесарабије, који joj је 1856 године одузет. Оно што се доконало на састанку у Рајхштату, чини два дела, потпупо одвојена. Први је — неуплетање у рат, што је одмах објављено и постало предмет дипломатске преписке. Други — односно територијалних преиначења, кабинети сурешили, да то остане тајна. Генерал Н. П. Р1гњатијев, разуме се, згрануо би се, када би дознао, да је руска влада, тајно од њега, већ свршила иогодбу са Аустро-Угарском. Ево шта је он поводом тога, писао Карцову (29 јула 1876 г.): „На скорашњем састанку нашега Господара са царем аустријским уговорено је потпупо неуплетање (о коме су нас једнако молили Ристић и Мариновић), с тим, да доцније, када се околности развију, кабинети заједнички реше шта им ваља предузети. Ако победе Срби, онда ће се fait accompli решити у њихову корист. Non intervention — то је мач оштар с обе Дело, књ 60. s