Delo

68 Д Е Л 0 о потреби нмати на уму манифестацнје народнога расположења беше последња каи која је препуњавала чашу. Покрет је све захватао м све односио, док на свом иуту није наншао на материјалне ирепреке — турску војску. У Русији је глас о рату изазвао опште одушевљеље. Све разлике општега мишљења стопише се у снмнатисаљу нрема делу словенског ослобођеља. У консервативном логору овлада словенофилска струја. Либерали, занадљаци, рачунали су да he прегнуће друштвених снага благотворпо утнцатн и иа унутрашље стање царевнне и нотиснути реакцнју која се од 1866 била зацарнла. Протнву покрета једва се чули ретки гласовн графа Л. Н. Толстоја н неких круиних чиновника минулога царствоваља. Настаде права крсташка тишма. У Готином двору ипо улицама нојављивале су се женскиње отменога света са кутијама за добровољне прилоге. По црквама су свештеници држали беседе, држали молебствија, а кад отпочеше стизати извешћа о !погинулим војницнма — н нарастосе. Около добровсљаца окићених зеленим гранчнцама, гурала се светина. На железничким станнцама, при поласку возова, певало се: „Спаси Господи“ и „Боже царја храни". Док је у Русији патриотско одушевљење бујало, — у Србији је владало врло мучно расположење. Руска помоћ није стизала ua време; добровољцн су пресретани хладно, готово непријатељски. Узрок је таком понашању био врло прост: Срби су мислили приморати Русију да ратује, а испало је да они у рат угазе. План генерала Игњатијева, који је мислио да Русија мора свакад обилно помагати Србију, ако не жели сама ратовати, Србима се није нпмало допадао. Они су се надали, да ће се Русија за њих наступити, али место тога она је у Рајхштату смислила non intervention, шиљала добровољце и новац. Тако је и& политичке демонстрације за рат испао прави рат. У том часу Србија је била налик на дуеланта, који је о свом двобоју известио полицију, алн, приближујући се месту одређеном за двобој,. са ужасом види да полиције нигде нема. У својим успоменама (део II стр. 292) кнез В. П. Мешчарски врло тачно карактерише више београдске сфере: „У Београду, после познанства са главним личностима, одмах сам добио хладан туш, јер сам се уверио, по утисцима што су их на мене учинилп, да и кнез Милан, и митрополит Михајло, и чувени први министар Ристић, — да су све то били мање или