Delo

12 Д Е Л 0 — Како то?... омаче ми се с језика, ма да сам све дотад опрезно избјегавао да нанравим ма и једну алузију на онај и тугаљпви и страшни догађај из његове незавидне прошлости. — Ваистину, знаш лијепо: како. Кад ме оно бијаше спопала она мука, те ме схолујале оне магарчине у Озрнићима, свезале и на муке удариле, да се ти не деси на лицу мјеста, наиравио би се кастпг и од мене и од мојих мучитеља, да се прича и ириповиједа; а, док би они мене савладали, ја бпх накрља' меса, да би и гавранима и лисицама било доста за зимнице. Но, укоје ја с хоџом на ватр.у те њега стаде копрцање и дрека ка' јарчића, и укоје се све разбјежа и прште на сто странах, ти се једини нађе присебан, те дочепа ламу воде те и по мени и по хоџи и по ватри. Тијем и ватру и упаљеног хоџу истули, а мене разгали и раз'лади, ка’ да ми ко руком маче мраку с очију. И. ка’ оно бијах изнемога’, ја ти се стро* поштај насред гувна, ка' кап. А ти притеци те ме обложи мелемом и нечесовијем љековима, ка’ ти и твоја веља наутика; и остави око мене труда и дангубе за читав мјесец данах, и то брез иједне наре и динара. Потадер ти отиди у свијет и не врћи се за читавијех десет годинах; а ја се, у твоје здравље и Богу за славу, придигни и опорави, ка' н видиш. И док сам био у мукама, нијесам ни знава’ ни разабира' ни за што, ка’ и што ти је познато. Ема, чим сам оздравио те су ми домаћи казали ко ме је п како скаиула’, вазде сам желио и у Бога просно, да ме судбина намјери на те, ако ништа друго, ка' ово нијесам кадар ни с тога, а оно барем да ти се чојски заблагодарим на чојству и добру што си ми учинио. II милу Богу фала, ево ђе и ту уру дочеках. И овако ти фала (ту скиде капу у чплу и стаде се клањати ирема мени), јуначки сине и иоштени образе! II молим тн се ка’ брату, то нека ти је за сада цијела наплата, почем, осим свога правога срца, ништа ти друго из моје сиромаштнне недосиротоване не могу внше дат'. А, ако мн икад Бог помогне, задајем тп бож’у вјеру несаломљену. попазнћу тн што-гођ боље узмогнем. Но не да' Бог да снанеш на то, ема ue дај, Боже, нп забОравит’!... То рекавши, суну као холуја, и прије него се ја могах и прибрати, ирилеће ua ме, по старом черкеском хадету, иољуби у прси. Узбудих се. Његов снебивајући израз и скрушенн ме став гану до суза, раширих обје руке те и ја њега пољубих у образ.