Delo

e e А.-УГАРСКИ ТРГОВИНСКИ ОДНОСИ ПРЕМА СРБИЈИ 42Т монфпол био би примерна цена за аустро-угарску помоћ при постизању националннх циљева Србијиних. ^'Писац, дакле, ставља на прво место политичке циљеве и мнсли да би их могао постићи постављањем на друго место економскнх интереса своје земље. Ја пак, мислим, да ствар друкчије стоји. Нема народа који би данас хтео довести у опасност своју привредну будућност. До сиоразума Аустро-Угарске са Србијом на привредноме пољу може се доћи једино на основу обостраних, добро схваћених интереса. Како ја на те поилике гледам, верујем да је то могућно и да бисмо могли доћи до тако тесне прнвредне везе, да би коначно остварени однос био користан по национално економски развитак обеју држава. Наравно, да Србија много више рескира него ми, јер наши трговинско-политички односп према Србији сачињавају само један мали део нашег целокупног привредног стања, дочпм бн Србијини односи према нама, у тесној вези са монархијом,. значили њену целокупну привредну будућност. Стога би тај однос за Србију морао садржавати све гарантије, које ова може тражити на основу здравога разума. Са опште привредних, а не мање и политпчких побуда, Аустро-Угарска имала би пуна разлога, да пристане на такве гарантије. Ту је дабоме све засновано на реципроцитету. Просто, опште признато искуство учи, да су најповољније трговинске везе са државом, која је способан купац, која напредује у своме развитку, која своје богаство умножава и која културно цвета. Наши нам, дакле, сопствени интереси налажу, да помогнемо таквом стању Србије чим намеравамо да створимо тесну везу са том земљом, кад се таква здрава и у овоме случају природна веза отвори, онда из ње сами од себе ничу сагласни политнчки интереси. Овим двема изјавама хтео бих додати још једно сведочанство, које такође доказује, да су привредне ирилике Србијине, као и назори о привредној политици на коју се треба решити, још у току. У већ споменутој Стедовој збирци пише професор Бајкић о Србијиној спољној трговинн и трговинској политици. Он не цени много — у 1909 години — нривредну политику еманципације, изјављује да су у томе правцу предузете мере палиативна средства,- одбацује замисао о бугарско-српској царинској унији и долази до парадокса, да се људи, који стално говоре о томе како треба раскинути ланце којима је Србија везана за Аустро-Угарску, јако узрујавају, кад чују, да Аустро-