Delo

П0СЈ1Е ОПРОШТАЈА 437 ■*— Била сам свуда — одговори она, и њему се учинп да јој je глас задрхтао. — Свуда. За три месеца могу се обнћи хм^ве^земље! — Тако је — рече ou и оборк главу. — Ја сам се из Рима кренуо пре тебе; на неколико меееца пре тебе. — Звам, Марко. Причали су ми. Па јеси ли непрестано •сам био на путу? — Као и ти: непрестано сам. — Је лп ти жао оних које си тамо оставио? — упита га •она тужним гласом. — Жао ми је — рече јој он. — Ах! — Жао ми је једне једине особе, Марија. — Једне једине? — Оне исте, оне раније, оне свагдашње: моје мајке! и у његовим речима изражавала се силна нежност и огроман бол. Она је, не проговоривши ни речи, спустила руку на његово раме, као да је била рада утишати буру у његовој души. — Па ипак сам отишао; ипак живпм у даљинп; ипак нећу да се враћам — узвикеу он страсно. — Нећеш да се враћаш? Нећеш? — и глас јој је одједном постао веома тужан и болан. — Нећу — одговори он одлучно и мрзовољно. Она тужно одмахну главом; погледа преда се, у валовиту маглу, која се издизала с непомичне воде, у сиву и влажну маглу, која је утирала сваку линију, сваку боју, сваки иростор, гледала је кроз свој белн вео у ту маглу, дуго и нетремице, као да је питала те ваздушасте вале, који су застирали видик, били јој они могли одгонетнути загонетку. Кљун „Vierwaldstetersee-a“ упути се, код претпоследње станице, једном месташцу на обали, где се још понеко дрво зеленило, где беле куће с црвеним крововима и прозорима, пуним цвећа, између жбуња и цветннх гредица, нису изгледале онако пусте, опако мртве као оне друге! Два детета стојала су у својој пуној вуненој одећи, која их је гптитила од те швајцарске јесени, пред вратима неке мале гостионице, на пристаништу, готоео под самнм дрвећем. — Марија, Вегис — рече јој човек готово на ухо. — Да, Вегис — одговори она тихо. II полако диже она свој бели вео на обод свога црног