Delo

О ЗЛОУПОТРЕВИ ПРАВА 383 кво вршење права, које се не чини у оном економском и социјалном циљу, на који је законодавац мислио, постаје неморално па према томе и недозвољено. Са све већом тежњом да сваки онај, који живи у друштву, води рачуна не само о свом личном интересу, већ и о интересу целога друштва, друштво мора сваки антисоцијални дух сузбити у његове нормалне границе. Ко врши своје право искључиво у намери да другога оштети, он тиме „испољава пакост према својим ближњима, антисоцијални дух, против кога се модерно законодавство мора борити."1 Као плод тих идеја имамо у новом немачком законику грађанском од 1896. год. (ступио на снагу 1900. год.) одредбе потпуно супротне наведеној нашој у § 27. грађ. зак. и које гласе: „Вршење права није дозвољено, кад оно има за циљ само то, да другога оштети — § 226. нем. грађ. зак. „Ко би другоме једном радњом, противном моралним схватањима, намерно нанео штету,. одговоран је за накнаду штете“ — § 826. нем. грађ. зак. Ако вршимо своје право на неморалан начин, само да би другоме штету нанели, одговарамо за ту штету. Од појаве ових прописа питање о вршењу права врло много се расправља у правној литератури, и то под именом „теорија злоупотребе права“ (l’abus du droit, Missbrauch des Rechts). Читава плејада одличних правника писала је о њој и како за ову теорију тако и против ње изјаснили су се одлични правници. Од српских правника тим се питањем бавио само наш уважени професор г. Живојин Перић, па ћемо се ми задржати на његовом мишљењу, изнетом први пут у чланку „Садашњи правци приватно правних студија у Француској и Немачкој“,‘2 затим у књизи „О обавези заштите у случају евикције код уговора продаје и куповине“ и најзад у расправи „Један поглед на еволуционистичку правну школу.“3 Право бар приватно, вели г. Перић, јесте онај круг у коме је воља дотичног појединца суверена. Концепција суверености искључује не само то, да неко може тога појединца из тога круга 1 Dr. Д. Аранђеловић: „О одговорности за накнаду штете“ (прештампано из „Полициског Гласника") стр. 19. 2 Штамнано прво у „Blatter fiir vergleichenđe Rechtsvvissenschaft und Volks\virtschaftslehre“, Berlin 1906 . па затим преведено у „Архпву за правне и друштвене науке“, књ. 2. стр. 353. 3 Објављено у „Гласу Српске Краљевске Академије", Књ. LXXIV. страна 122—267. (Видети приказ Л. Марковића у „Архиву за правне и друштвене наЈке“, књига VI, стр. 416. и 504.