Delo

384 Д Е Л О издгнати, већ и то, да се неко може једновремено са њим у томе кругу кретати. Отуда, ако би се допустило да неко други још, а не само ми, може нашим правом располагати, право би изгубило свој горњи карактер, оно не би било право. У друштву тада не би било приватних права, па дакле ни оних користи, које установа приватних права омогућава. С друге стране начело $-а 29. грађ. зак. по коме : „Што ко сам нама, не може ни другоме дати; и тако нико не може другоме више права уступити, него колико и сам има, као ни туђе“, то начело има своју основицу и у економским консидерацијама. По правилу приватна су права резултат нашега рада, због чега ако би се дозволило, да неко трећи може нашим правом располагати, имали бисмо ту последицу, да би од нашега рада видео користи тај трећи, а не ми. Подстрека за рад тада би нестало, а нестанком рада био би и друштвени напредак, који је условљен радом, онемогућен. Али зато смо ми напротив потпуни и јецини господар својих права. Та апсолутност наше власти, у погледу добара, која имамо, пде дотле, да ми можемо не само од свога права видети корисги онако и на онај начин, како се то нама допада, већ нам је слободно својим правом и не користити се. И ову апсолутну употребу од свога права може титулар његов вршити једино с погледом на своје властите интересе. Другим речима вршећи сзоје право, он нема да води рачуна о туђим интересима. Сасвим је равнодушна ствар, да ли ће он оваквом или онаквом употребом свога права оштетити нечије интересе. LIJto ми не смемо, то је да повредимо туђе право, повреда која је немогућна све дотле док се ми ограничавамо на вршење само свога права. И заиста како би било могућно да ми у исти мах будемо и у своме кругу кретања — круг, који сачињава наше право — п у кругу кретања другог појединца? Нама је познат онај физички закон, закон који се противи да једно тело може бити једновремено на два места. Кад би се кругови кретања појединаца не додиривали, као што је у ствари, већ би се секли, тада би било могућно да се ми у исто време нађемо и у своме и у туђем кругу. Али пошто се ти кругови не секу, онда је оваква могућност искључена. Морамо приметити, наставља г. Перић, да је ова апсолутна власт власника над правима, која му припадају, власт, која је у нашем приватном праву неокрњена, добила једно интересантно и важно ограничење у немачком грађанском законику. То су поменути ^ § 226. и 826. Дакле по немачком грађанском законику