Delo

394 Д Е Л О VI. Али пре свега, где наиђеш на незнање, глупост и суровост, сузбијај их неуморно, и не мируј целог свог живота, већ их у име Божје с одушевљењем истребљуј. Највиши Бог заповеда ти то гласно, само да имаш уши да чујеш. Али он ти то заповеда и једним неизреченим гласом, који улива више страхопоштовања од грома синајског или фиука вихора, јер зар ти не говори и ћутање дубоких вечности, читавих светова с оне стране звезде Данице ? Још нерођени векови, стари гробови са својим распалим прахом, па чак и давно сасушене сузе, које су га влажиле, зар не говоре теби оно, што још ниједно уво није чуло? Дубока царства смрти, звезде на својим непрекидним и неуморним путевима, сав простор и све време објављују ти, стално те опомињући : И ти треба да радиш као сваки други човек, док је још дан, јер долази ноћ, у којој нико не може да ради. VII. Сваки поштен рад је светиња, у сваком поштеном раду, макар он био само ручни рад, лежи нешто божанско. Рад, тако простран као земља, има свој врхунац на небу. Зној чела и од овога до зноја мозга, до зноја срца, чиме су натопљена сва срачунавања једног Кеплера, сва посматрања једног Њутна, све науке, све испеване јуначке песме, сва извршена херојска дела, сви болови мученика, до оног „крвавог зноја самртног страха“, који су сви људи назвали божанским. О брате, ако то није обожавање, онда обожавање треба жалити, јер је ово најузвишеније, што се досад открило под небеским сводом. VIII. Ко си ти, што се жалиш на свој радни и мучни живот? Не жали се. Погледај више себе, мој уморни брате. Погле тамо у вечности божјој своје сараднике. Они још живе, света група бесмртника, телесна стража човечанства на небу. Чак у слабом човечјем памћењу живе тако дуго, као светитељи, као јунаци, као Богови. Само они надживе неизмерне пустиње времена, једини они су се и настанили у њима. Небо, и ако строго, ипак није нељубазно'према теби. Небо је љубазно као племенита мајка, као она спартанска мајка, која је, дајући свом сину штит, изговорила : „С њим сине, или па њему?“ И ти треба да се поштован вратиш дома ; и ти ћеш се — не сумњај - с почастима појавити у својој удаљеној домовини, само ако у борби очуваш свој штит. У вечностима и најдубљим царствима смрти ниси странац, већ свуда грађанин. Не жали се; чак се ни Спартанци нису жалили. IX. А ко си ти, што се хвалиш својим животом лењости и што са уживањем показујеш своје сјајне, златне екипаже са ме-