Delo

416 Д Е Л 0 нувши име I -ђе Морен, Рене разумео какво је место. у његовим мислима заузела изненадно ова фина и ретка лепотица, у којој се биле као оваплотиле и постале опипљиве његове аристократске шимере. Можда би он добио од Клода неколико тачних појмова о овом карактеру и о разлици која постоји између једне жене из великог света, као што беше Г-ђа Морен, и једне праве велике даме, и он би уштедио себи опасни занос маште која му је правила задовољство целим путем, изазивајући му спомен лица и најмањих покрета Сузаниних. Био је чуо како је књегиња зове овим лепим именом, љубећи је у тренутку опроштаја, и виђаше је поново у њеном огртачу од белог крзна, тако густог да је у њему изгледала њена умилна плава глава готово сувише мала. Он је видео поново покрет који је учинила ова глава, лак наклон са своје стране при пењању у кола. Видео ју је за столом при вечери, видео и поглед њених лепих пажљивих очију, и начин на који је мицала своје усне да му рекне речи доиста просте; али свака та реч му је доказивала да ова жена има душу своје лепоте, као год што је имала лепоту достојну оквира у којем му се појавила. Једва ако је осетио дуг пут који је имао да пређе, читаву трећину Париза. Он је посматрао небо над својом главом,. воду Сене која је протицала, покретна и мрачна; дуге низове гасних кљунова који су као дубили још више бескрајну дубину улица. Ова ноћ му се приказивала тако пространа, — пространа као садашњи утисак његова сопственог живота ! Душа својствена песницима, који су само песници, чини их жртвама једне врсте неодређеног нерасположења које би се могло назвати лирско стање. То је као занос састављен од нада нли очајања зависи од тога да ли се ова особина огромног проширавања садашњег осећаја односи на радост или тугу. Овај улазак у велики свет, који је, у овом тренутку, давао овој детињој глави призор обнављања његове судбине, шта беше у ствари? Једва један поглед ока бачен кроз ошкринута врата, и којије нретпостављао, да би био користан, низ ситних радњи на које мисли славољубив човек. Овај би се питао какав је утисак он учинио, какве је карактере срео, који од салона, где је био позван, вреди само једанпут да се посети, а који опет вреди да се усрдно посећује. Место тога, песник се осећао као да ходи кроз атмосферу блаженства. Сласт последњег дела тога вечера простирала се на њега и на цео остатак. Он је заборављао чак дуге тренутке жалости које је био принуђен да претури преко главе. У том осећању нађе