Delo

32 Д Е Л 0 јавним мњењем. Како оборити ову лаж? Како спречити, да неовлашћени узурпатори приграбе једну власт, за коју би само стварно јавно мњење преко свог изречно опуномоћеног преставника имало право да врши? Ово је једно од најважнијих политичких и културних питања садашњости, које су владе столећима узалуд тежиле да реше. Свакако је погодно срество, ограничити слободу штампе, али ово срество није паметно и не води циљу; неморално је и ставља просто самовољу једног чиновника место -самовоље новинара. Немогуће је законима ограничити слободу мишљења и то би само припомогло општем лицемерству и лажљивости, кад би се спречавали људи да огворено искажу све оно што мисле. Али оно, на што је целина овлашћена, јесте да забрани појединцу, да то што он мисли, износи у име целине, место у своје сопствено име, и да тиме својим индивидуалним мислима да ону вредност и уважење, које им никако не припада. Тај ће дан вероватно доћи, када ће сви читаоци бити довољно образовани и увиђавни, да сами направе разлику између јединачног гласа и громке речи јавног мњења. Тада ће само они листови бити читани, у којима се стварно огледа јавно мњење, а они остати незапажени, у којима индивидуална уображеност ужива у свом сопственом брбљању. Тадаће само они новинари, којима је народ, због њихових умних и карактерних особина признао право да проповедају, поучавају и пресуђују, имати утицаја, док ће други, због свог насилног наметања, као јавних гласила, бити просто исмејани. Тада ће и бити излишно право лекарске праксе ограничити на нарочито призната лица, пошто ће људи бити толико паметни, да траже савета само код људи од науке, и да избегавају надрилекаре. Тада ће већина закона бити непотребна, пошто су они обично имали за циљ, да недовољну увиђавност појединаца поправе мудријом увиђавношћу законодавца. Али, докле се год опште образовање и моћ расуђивања не буде развило до ове идеалне висине, оправдана је и основана умерена заштитна мера законодавства. За књиге, брошуре, објаве и поједине летеће листове, у којима једно лице, под својим сопственим именом, или под јемством и одговорношћу издавача или штампара, ступа пред публику и жели да је задобије за своје личне назоре, не треба да постоји никакво ограничење. Сваки нека овим путем говори својим суграђанима и нека сме све да им искаже, што му на срцу лежи. Ако се ко огреши о приватну част једног грађанина, клеветајући га неистинитим твр-