Delo

ПОКВАРЕНО ПИСМО Тмурник 16-Х1-19П, 11 САТИ У НОЋИ. Ваше сам красно писмо примила и велика Вам хвала на твему. Да знате како ме Ваша писма развеселе, писали бисте ми чешће. Кад ми у среду пошта једно донесе, као што ме оно обрадује, тако ме растужи помисао да ћу у суботу узалуд, чим устанем, непрестано очекивати поштара. Он ће тада проћи испод прозора моје ниске школе, носећи пред собом значајно и побожно велику кожну торбу, и стидљиво погледати унутра, јер зна да ће га сусрести, над скамијама, моја два суморна и разочарана ока. А како се исправи тај добри човек када ми доноси писмо, из далека, са познатим рукописом. Он тада пред степеницама отреса уквашене тешке опанке, кашље и весело куца на врата, као дете када се игра „куц-куц“; и онда несташно тура главу кроз упола отворена врата, влажни и накострешени бркови поигравају му, а очи му се безазлено светлуцају као два седефска дугмета. Ја вазда, у такој прилици, поруменим, не знам зашто, а он се смеје својим тешко пригушљивим и добродушним смехом и тајанствено ми гура у руке писмо: „Ево, фрајлице, ту је!“ И онда се, намигујући дискретно осмехује и прелази преко сокака и расквашене иловаче да за добивени петпарац попије код чивут-Марка чашу ракије. А деца већ знају; ослободе се на својим местима и почињу своје разговоре, јер ја седам за свој сто и читам Ваше писмо. А како страхујем да ће бити прекратко! Па кад у хИтрини видим да се прострло и на четврту страну, прво прегледам летимице цело, па онда читам реч по реч, а дечји се жагор слије у мојим ушима као музика, као цвркутање узаврелих пролетњих птица, и ако по замагљеним окнима већ клизе дебели млазеви, а ** 3*