Delo

36 Д Е Л 0 на бресту пред школом љуља се усамљена грана под покислим и кренпавим свракама. Врло сам Вам захвална на прекорима и на утешним речима због оне моје „јеремијаде" на крају мога последњег писма. Опростите ми, али Вас уверавам, да је такво нерасположење код мене само тренутно. Код нас је сада јесен. А она је мутна и тужна као поглед ока, које је превучено сивим велом. Киша непрестано сипи,. невидљива киша у густој магли, која се у долини колеба, те се чини да та киша — измаглица и не пада из висине, из облака,. већ се цеди из магле, што се по котлини, у којој се скрило наше разбијено село, ваља као распарана мешина. Наше су кише дуге,, оне успављују невољним, уморним сном, када се леже са уздахом,, сања о мртвима, а устаје изломљено, да се разочарано и без циља и видика блене у замагљене прозоре, иза којих иста киша капље као и синоћ. Наше су кише досадне, јер су веома жалосне, као жене, које стално болују од мигрене, трбобоље и зубобоље. Је ли чудо, дакле, што ме је обузело онакво расположење, које раствара све у једну пљоснату, мрку површину, без изгледа и без топлине? У мени је цикнуо онај делић мога школованог и разборитог срца, који још неће да се покори разлозима стварности и да утрне, већ се још, и баш у таквим кишовитим данима,, згрчи и трже, и цвили као голуждраво тиче, пало из гнезда на мокри камен. Но верујте, ако се још који пут и тргне и цепне, глас му је већ замукао. Не, не — нисам ја незадовољна, не маштам ја о немогућем ослобођењу и о лабудову чуну, који би ме спасао ове тешке дужности. Ви имате право. Ја морам да се навикнем на ред, и ја то чиним, гледајући око себе отвореним очима све онако, како јесте. Ја говорим сама себи уз свакодневну молитву: „Буди паметна; не очекивај никакво чудо, већ се уживи у овај тихи, плодни живот, схвати га као срећу, тим више, што га сама ствараш себи; и ако га будеш примала и проводила као срећу, то ће бити твоје рођено дело, а не као срећа твојих других савременица у градовима, чија је срећа дар видљиве судбине. О, срећна сам ја у својој школи и међу своја четири зида! Када се усправим и станем испред клупа, из којих се упиру на ме парових округлих очица, које у почетку летају и лутају по угловима, лепршају као расејани плахи лептирови, похватани по шареноме пољу и пуштени из мреже у затворену одају; па када