Delo

Л А Ж И 75жавања којим је Емилија окружавала свога младог брата долазила је сва из гомиле свакодневних жртава представљених овом цифром прихода. У животу срца трчи се за својом патњом, као што се при картању трчи за новцем. Гђа Венси се разболе готово одмах пошто су се настанили у Паризу, што је било године 1863, у овој кући у улици Коетлогон, али на трећем спрату. До 1871, године кад је умрла сирота жена, девојка је морала стигнути на ове три стране: неговати своју мајку у постељи, бринути се кућом, где је и педесет пара представљало једну своту новаца, пратити васпитање свога брата час по час. И она је вршила овај тешки задатак до краја, а умор од тако вођеног живота, који је испирао руменило њених утањених образа, није јој отрзао ниједне жалбе. Она је наличила на оне раднице из старих француских песама, које нису мариле за умор опорог и сталног рада само ако би имале један развијен цвет на ивици свога прозора. ГВен цвет је био овај млађи брат, мило дете с лепим, живим очима, који је одмах награђивао добру Емилију за њену оданост својим успесима у колежу, — свечане радости за жене из средњег сталежа, којима тако оскудевају светковине. Врло млад, овај брат је почео да пише стихове, и срећна Емилија била је повереница првих покушаја младићевих. Тако исто, кад јој је Фресно затражио руку, шест месеци после мајчине смрти, она стави своме пристанку као први услов да професор, који је добио диплому пре кратког времена, не оставља никако Париз, и да Рене живи и даље с њима, не правећи друге каријере изузевши књижевничке. Фресно прими овај захтев радосно. Он је био од оних врло добрих и врло простих људи који знају да воле, то јест који пристају, без препирке, на и најмање жеље оних које воле. Допала му се љупкост Емилијина, не смејући јој ништа о том рећи, од доба кад је познао породицу Венси, случајно као учитељ Ренеов, у школи Светог Андрије, године 1865. Овог човека, већ близу четрдесете, привукла је девојци чудна заједница судбине. Зар се и он није одрекао са своје стране сваке саможиве наде, свих личних аспирација, да би само платио дугове свога оца који је био пао под банкротство? Од 1858 до 1872, кад се оженио, професор је отплатио неких двадесет хиљада динара, а живео је од лекција које су му доносиле пет динара једна надругу! Кад се дода броју часова посла, који такав ресултат представља, збир потребног времена за спремање предавања, поправљање задатака, трчање тамо амо, — дешавало се Фресноу да за једно исто пре