Delo

74 Д Е Л 0 соба њихова сина, детета од шест година, које је Емилија мање волела него Ренеа. Узроке ове страсне наклоности сестре према брату, Клод је знао, у појединостима, као што је знао историју ове породице. И та дирљива историја, скромна и проста, само је оправдавала грижу савести што је дошао да отргне овом уточишту онога у којем се оно садржава цело. Отац Емилије и Ренеа, адвокат у Вузијеу, умро је бедно од претераног пића. Пошто се продала канцеларија, платили дугови и захваљујући продаји нешто непокретног имања, удовица овог провинциског трошаџије скупи тако једно педесет хиљада динара. Бављење у Вузијеу ју је подсећало на свирепе спомене, те дође са своја два детета, још врло мала, у Париз. Она је ту имала једног брата, опата Таконе, врло отменог свештеника, ранијег ђака Нормалне Школе, који се покалуђерио изненада, и како никако није могао објаснити својим друговима ову одлуку, они га видеше, са исто толико пренеражења и готово одмах по његову изласку из Сен-Сиплисе, да отвара, у улици Касет, један васпитачки завод. Убеђен католик, али врло либералан и готово галиканист, опат Таконе беше разумео да много породица из богате буржоазије оклевају између чисто световних и чисто верских колежа, не налазећи ни у једном ни у другом одговора за своју двоструку потребу традиционалног хришћанства и модерног развића. Обукао је мантију само да би што лакше остварио план сагласности између ове две супротне струје. Сва се његова амбиција задовољи на дан кад основа, у друштву два млађа свештеника, један свештенички екстернат, чији су питомци требали да посећују предавања у лицеју Сен-Луј. Успех ове школе Светог Андрије — опат Таконе ју је крстио по имену свога патрона — би тако брз, да већ треће године два мала омнибуса са по једним коњем беху потребна да узимају ђаке из њихова стана и да их тамо доводе. Могућност, да да своме сину, који је тада имао десет година, изузетно васпитање било је један од разлога који су одлучили Гђу Венси да изабере Париз за становање, у толико више што је Емилија, која је тада имала шеснаест година, обећавала мајци одличну помоћ у одржавању нове куће. На савете опата Таконе, који се управљањем свога колежа научио доброј администрацији, она пласира педесет хиљада франака од свог имања у талијанску ренту, која је вредела у то доба шесдесет пет динара. Удовица је сад имала две хиљаде осам стотина динара годишње за кућу да троши. Тајна идолског обо-