Delo

Л А Ж И 77 чисте оданости, нежне наклоности, породичног мажења, млако поверење које подгрева, Клод је разумевао цену боље него ико, он који је морао, у двадесетој години, сироче без оца и мајке, да се бије против прљавштина и свирепости живота сиромашног уметника у Паризу. Није долазио никад код Фреснових а да не осети извесну разнеженост која му је стезала срце, овог пута поново, разнеженост која га је обично наводила да се смеје врло гласно и да развија најсувљи скептицизам. Био је тако одвише раздражен да га је најмање узбуђење болело до срца и, из очајања да he икад укротити ову претерану осетљивост, клеветао> је своје срце што је више могао. Просте душе. Клод уђе с насмејаним, готово подсмевачким лицем у тесну трпезарију где се налазило скупљено „друштво" како рече Франсоаза: Рене најпре, јунак онога што се у целој кући сматрало као изванредна авантура; госпођа Фресно и њен муж, најзад госпођа Офарел, жена једног вицешефа канцеларије у министарсгву војном, са своје две ћерке, Анжеликом и Розалијом. Ових шест лица била су се поређала око стола од ораховине и седела по столицама од истог дрвета које је покривала нека материја од црне длаке, усијана од дуге употребе. Овај намештај у трпезарији, који је провинциски адвокат купио још кад је отворио канцеларију, сачувао се цео од одласка из Вузијеа, захваљујући чувању до крајности изведеном. Покретна пећ, уведена у камин,. отежавала је атмосферу собе, иначе тесне, п доказивала је штедњу домаћичину. Емилија је ложила дрвима само у соби Ренеовој. Једна порцуланска лампа обешена о бакарне ланчиће осветљавала је кругове од глава, које се окренуше тамо одакле се појавио посетилац, и њени последњи одблесци издисали су на зиду превученом цветном хартијом, на којима се сијаху неколико старинских тањира. Под овом светлошћу, разне игре физиономија појавише се живље писцу који је улазио. Уосталом, симпатије и антипатије крију се мало у малом свету. ЈБудска животиња је ту мање упитомљена, а стална лаж учтивости мање ју је слабила. Е.милија пружи руку Клоду, што је она ретко чинила нрема другим људима, с отвореним осмехом на срећним уснама, с једним зраком у њеним црним очима. Цело њено биће изражава.ш