Delo

78 Д Е Л О је њену слободну радост што види некога, преко кога она осећа свога љубљеног брата. — „Зар му хаљине не стоје лепо?“... То је била једна од првих речи које је рекла госту, пре но што je овај још измењао прве поздраве с присутним и нашао места у кругу. И доиста, Рене је представљао у овоме тренутку један потпун примерак оне врсте људи тако ретких у Паризу: један леп млад човек. У двадесет петој години, писац Каваљера нудио је још погледима оно чело без бора, оне образе свеже, она чиста уста и оне очи бистре које сведоче о потпуној души и ненападнутом темпераменту. Наличио је много медаљону, мало познатом, који је израдио вајар Давид према Алфреду де Мисеу као младићу. Али густа коса Ренеова, његова плава и обилна брада, његова четвртаста леђа, поправљали су, изгледом јачине и здравља, оно што маска песника Ноћи чува нешто слабо, готово сувишно, ломно. Очи нарочито, које су обично биле врло затворено плаве, издавале су овог тренутка срећу наивну и без примесе, те се усклик Емилијин оправдавао урођеном милокрвношћу која се видела чак и под вечерњим зраком и у овој неуобичајеној тоалети. Брига нежне сестре ишла је дотле да је мислила на златне дугмиће за прса од кошуље и манжетне, која је купила код једног златара у улици Де ла Пе, пошто је потајно питала Клода за савет. Она сама завезала је Ренеу кравату, она сама надгледала је ову свечану тоалету с истим бригама којима је, пре четрнаест година, надгледала тоалету за прво причешће свога обожаваног брата. „Сирота сестра", рече овај, лепо се осмехнувши, те показа своје врло беле и врло добро уређене зубе, „опростите јој, Клоде, ја сам њена једина кокетерија“. „Е, но ! Ви нас још завађате, Рене?“ рече са своје стране Фресно, узимајући за руку Ларшера. Професор је почињао да седи. Био је велики и тром, с косом рђаво очешљаном и брадом необријаном. Он је био раширио пред собом и покрио белешкама писаномоловкомлистовехартије сшироким ивицама, његовесутрашње задатке. Он их скупи додајући: „Ви не знате више за овај кулук поправљања ђачких задаћа, срећни човече!... Хоћете ли једну чашицу да се згрејете?" Он подиже један бокалчић, до пола напуњен ликером и који беше остао пошто је кафа однета, на столу ове собе која је служила место салона, у обичном току живота. Прави салон, који се налазио такође с предње стране куће, отварао се само у свечаним приликама ... — „ Једну цигарету ?... “