Delo

'82 Д Е Л О имала до пет питомица ове врсте у стану улица Бање, — приземље као код Фресонових, с једним вртићем такође. Жак Пасар, који је гајио према Розалији несрећну љубав, беше се врло често помео у усклицима пред Сендретом или Сандринетом, како је говорила Гђа Офарел, да му је ова најзад дала мачкицу. После бављења од три месеца у соби коју је држао Пасар на петом спрату у улици Шерш-Миди, мала Сандријона добила је мачиће. Од три мачета, убили су јој два, те се она спасла поневши са собом треће. Пасар се није усуђивао говорити о овом бегству. После два дана, Г-ђа Офарел је чула неко гребање на баштенским вратима. „Чудновато“, рекла је пребројавајући своје мачке изваљене, једна на њеној постељи, друга на једином канабету, последња на мермеру од камина. „Овде су све три, а чује се гребање". Она отвори врата, и Сандријона уђе, дижући њушку, кривећи леђа, чешући главу о своју стару газдарицу, указујући јој најзад хиљаде љубазности које су очарала стару госпођу. Затим, у јутру, нема више Сандријоне. Ова посета, која је постала још тајанственија кад Пасар признаде да је био немарљив у надгледању ове драгоцене мачке, била је синоћ предмет бескрајног разлагања Гђе Офарел Емилији, и то што јој о том није говорила још ове вечери показивала је сву важност коју је мајка Розалијина придавала уласку Ренеову у лепи свет, како то она још говораше. „Ах! Сандријона!...“ прихвати она мешајући своју садашњу жучност са одушевљењем које јој је уливао спомен на ову милу животињу. „Али да ли је се господин Рене сећа само?“ И, на знак младог човека да није заборавио ову интересантну особу : „Е, да! она се вратила, јутрос, са својим младунцем, кога је држала у зубима и метнула пред моје ноге нудећи ми га... Да, гледала ме је... Она је била дошла, ономад, да види да ли ми још треба, и сад, тражила ми је да јој узмем и маче... Вреди више волети животиње него људе“, додаде она као закључак, „оне су верније“. — „Красно обележје инстинкта! — кликну Фресно, који је поново шарао своје задатке кабалистичким знацима. „Ја ћу га цитирати на свом предавању...“ — Бедни радник на парче, врста оног професора Жака, предавао је философију у једној припремној школи за матуру, једном приликом и латински, даље опет историју, па све до енглеског, који је једва знао изговарати. У таквим приликама он је стекао навику да „приређује