Delo

84 Д Е Л О обуче свој горњи капут, па ће се вратити", помисли Розалија „немогуће је да оде не рекавши ми збогом, у толико више што.> ме није погледао целе вечери“. И она је продужавала свој рад док Фресно примаше вицешефа канцеларије нудећи му исто uno и свом пријатељу: — „Једну чашицу да истерате зиму?“ — „Капљицу“, рече чиновник. „Хвала Богу“, прихвати професор, „ви нисте као Ларшер,. који је презрео моју ракију“. „Г. Ларшер?" рече чиновник. „Ви не знате шта он обично пије?... Хе! хе!“ додаде он тишим гласом и обазриво гледајући у правцу ходника, „ја сам шта више читао вечерас један чланак у новинама где је дивно намолован". „Испричај нам то, чича“, рече госпођа Офарел мећући свој рад на колена, за први пут ове вечери, и показујући на свом лицу наивну радост својих рђавих осећања, као што је мало час показала своју наивну наклоност према малој мачки. „Изгледа", прихвати стари човек подвлачећи своје речи,. „до, по салонима где одлази г. Ларшер, дају му да пије, место шоље чаја, чаше крви“. „Чаше крви?“ упита Фресно, пренеражен од овог чудног оговарања, „па због чега?“ „Да га поткрепе, дакле", речеживо госпођа Офарел; „зар нисте видели како изгледа? Ах! Он вам свакако живи красним животом!“ „Изгледа још“, продужи причало, трудећи се да исприча још неколике анегдоте с оном ниском ватром за лаковерношћу својственом средњем сталежу чим се ствар тиче једне од безбројних клевета завидљиваца чије су жртве познати људи, „изгледа да живи огжољен подворјем обожаватељки, и да је нашао једно сигурно средство да прибави успех и најмањој страници што изађе из његова пера. Он извуче по десетак коректура, па их носи свима госпођама које познаје. Оне их рашире на какво канабе, па онда: Мој мали Ларшер овде, мој мали Ларшер онде, променићете ову реч, избацићете ову реченицу... и он мења реч, и он избацује реченицу, а ове даме уображавају да су оне донекле писци онога што је написао..." „То ме не чуди“, рече госпођа Офарел, „изгледа ми по свему неки опасан интригант“. „Вере ми“, прихвати Фресно, „ја мало волим његову